Velika tajna filma

IAKO je u pozorištu već postajao "neko", Batu su želje vukle na drugu stranu, ka filmu. Kao da je nesvesno osetio da između njega, kamere i gledaoca struji neki tajni fluid, koji je veoma redak i koga imaju samo najveći. Ovaj fluid nazvao je Luj Delik fotogenijem - najprivlačnijim svojstvom filma. To svojstvo ne zavisi ni od znanja ni od talenta, nego se prepoznaje kao kinematogarfska činjenica “tajnog života duše” i njenog prisustva na ekranu. Ispravno uočivši svoju prednost, Bata je sve više počeo da se hladi od pozorišta i posvećuje otkrivanju velike tajne.
“Zato sam pobegao iz pozorišta. Ko zna, možda će neko sa filma zbog mene pobeći u teatar? Odlaskom sam šokirao one koji su me primili, jer bila je čast biti glumac u Beogradskom dramskom. I konačno: zakasnio sam na probu, kaznili su me. A zakasnio sam, jer sam upravo tada počinjao na filmu. Odgovornost prema glumi postavila me je istog trenutka pred dilemu: film ili pozorište? Odabrao sam film. Više nikada nisam kasnio na posao.” .
U JUGOSLOVENSKI film Bata je ušao u trenutku kada su stvari počele da se brzo i značajno menjaju. Nova obzorja i nova shvatanja išla su pod ruku sa modernijim senzibilitetom. Početkom šezdesetih godina, paradigma ovog trenutka bila je pojava Veljka Bulajića. Mlad, okretan i beskrajno ambiciozan na jednoj, sa diplomom rimskog Centro Sperimentale na drugoj strani, spojio je sve prednosti trenutka.
Sa iskustvom italijanskog neorealizma i najstarije filmske škole u Evropi, a pod zaštitom partijskih moćnika, neretko i Tita lično, upustio se u promenu kursa, sa opsesijom da toj promeni utisne lični pečat. Po prirodi ne samo borac nego i pobednik po svaku cenu, po duši dinarski slavoljub, vešt taktičar i nenadmašan aranžer, ali nesporni talenat, fascinirao je sve oko sebe: čak su i ozbiljni skeptici uzmicali pred ovom snažnom ličnošću. Bulajić je otvarao put, doduše svoj put, ali nema sumnje da su se i pred Batom ukrštale perspektive šire od svih dotadašnjih. Od prvog momenta Bulajić i Bata su se razumeli.
Snažna Batina želja, zatim odluka da se dugoročno, za ceo život, posveti filmu i Bulajićeva strategija, spojile su se lako i prirodno. U klubu Beogradskog dramskog još nisu znali da je Bata našao svog reditelja, a Bulajić svog najboljeg glumca. Ovah spoj funkcionisao je bez zastoja, na duži rok.

U BULAJIĆEVOM "Vlaku bez voznog reda" (1959) Bata je ostvario svoju prvu pravu filmsku ulogu. “Bez okolišanja mogu da kažem da me je kao filmskog glumca otkrio tek Bulajić. Prvi put sam radio sa rediteljem koji je tačno znao šta hoće, koji me je usmerio preciznim zadatkom, a onda mi pomagao da taj zadatak sam ostvarim. Prvi put sam radio sa svojim rediteljem. Prvi put sam video publiku iza kamere. Shvatio sam i da filmski kolektiv nije fraza, nego da mora da se poštuje duh ekipe, koju drži jedan čovek, neki zajednički duh kome moraš sav da se posvetiš, da ga upoznaš do kraja, inače ti nema opstanka. E to, što smatram suštinom svoje profesije, otkrio mi je Veljko. Zato sam odlučno i iskreno krenuo za njim”, priznaje Bata.

Uloga dalmatinskog težaka Duja zbilja je otkrila Batino lice i pokazala da njegova fotogenija može da se ostvari unutar Bulajićeve “epske poetike”, u kojoj nikada nema glavnih uloga, nego glavnu ulogu igra mitski narod, skup likova velike istorijske freske i total čoveka suočenog sa dramom postojanja. Svaka od odabranih ličnosti ima svoju težinu i svaka se ostvaruje tek u povezanosti sa drugima. Ovo je, u stvari, bio dublji smisao pojma kolektiva, koji je zaneo Batu i koji se kasnije pokazao važnom komponentom njegovog mita. Batin Duje iz "Vlaka bez voznog reda" bio je, na drugoj strani, patrijarhalni gorštak, isklesan iz kraškog kamena (upravo onakav kakvim ga je Cvijić zamišljao u studiji “Čovek i karst”). On je tačna antropološka projekcija dinarskog karaktera, stamenog i teško promenljivog, ponosnog, hrapavog, predanog porodici i zemlji. Ali u dubini ranjivog i nežnog kao cvet.


(Nastaviće se)