CRNA NOĆ BELOG POLJA

GRAĐANI Kosova i Metohije šiptarske narodnosti priređuju snagama KFOR-a feštu za pamćenje, u svim mastima kroz koja prolaze. Vijorile su se zastavo evropskih zemalja i Amerike, klicalo Klintonu i velikoj Albaniji, pevale balističke pesme. Takve ovacije, prema istorijskom pamćenju, jedino su doživele Hitlerove i Musolinijeve fašističke horde, kada su 1941. godine ušle u nebranjeno Kosovo i Metohiju.
Kakva ironija, posle 58 godina, oni koji su se borili protiv tih hordi, na svojim krilima dovode one koji su verno služili tim fašističkim hordama, zaogrnute firerovim i Dučeovim crnim odorama. Isti su to soldati, iste su im namere i ciljevi, samo su promenili odore i stranu, i sve se ponavlja. Ratne 1941. godine, te horde su očistile čitavu Metohiju i deo Kosova, opljačkali su i spalili srpske svetinje, ubili oko tri hiljade mirnih domaćina, proterali više od sto hiljada ljudi. Razlike, zaista, nema. Jedino što su im 1999. godine drugi "zaštitnici". Pomažu im još…
Bojovnici takozvane oslobodilačke vojske Kosova ponašaju se kao pobednici i oslobodioci. U uniformama su i pod oružjem. Njihovu bahatost i razvrat, njihovu zversku surovost prvo su okusili građani Prizrena i okoline. Samo u toku jednog dana ova drevna srpska prestonica doživela je egzodus Srba.
DOK su snage KFOR-a, pripadnici nemačke vojske u kojoj je bilo i Šiptara, ravnodušno posmatrali, razulareni šiptarski teroristi, prebijali su i ubijali nemoćne Srbe, opljačkali i palili njihove domove, orušili crkve i manastire i druge kulturno-istorijske spomenike. Razbili su spomenik cara Dušana Silnog, zapalili su Bogorodicu Ljevišku, dragulj svetske kulturne baštine, pored čijih je ulaznih vrata znatiželjni putopisac uklesao u kamenu svoje divljenje: "Zenica oka mog, gnezdo je lepoti tvojoj." Vizantijska princeza Simonida dovedena je kao sedmogodišnja devojčica i čuvana je u ovoj svetinji, potom u Gračanici sve do punoletstva, kada je postala žena kralja Milutina. Srušen je spomenik ruskom konzulu Jastrebovu, uništena je čuvena Koriška pećina, isposnica svetog Petra Koriškog, jedinog sveca sa ovih prostora o kojem je napisana i hagiografija. Porušen je i spomenik znamenitog Prizrenca i dobrotvora Sime Andrejevića Igumanova.

I svuda, po čitavom Kosovu i Metohiji, šiptarski teroristi ruše svetu srpsku zemlju i otimaju je uz prećutnost KFOR-a i UNMIK-a. Bande su se uselile u sve preostale srpske kuće i stanove, progone, otimaju i bez traga odvode Srbe - ubijaju… Metode egzodusa srpskog naroda svuda su isti, različita su samo imena nastradalih nesrećnika…
I sve isto iz dana u dan.
Metohija je već opustela. Preostali Srbi oko Peći i Dečana, kako su zabeležili sveštenici Srpske pravoslavne crkve, napustili su svoje domove. Sva velika sela, poput Vitomirice i Belog Polja, izbegla su u pravcu Crne Gore, pošto su 19. juna nađena tela trojice zaklanih Srba, koje su šiptarski teroristi zatekli u njihovim kućama u Belom Polju. Selo su potpuno opljačkali i spalili, znatno su oštetili i staru seosku crkvu.
Pećka Patrijaršija postala je jedini siguran zaklon u čitavoj Metohiji, pa je u ovom drevnom manastiru našlo utočište više stotina ljudi, koji su u zadnji čas izbegli ispred šiptarskih terorista.

PODRUČJE opštine Dečane potpuno je očišćeno od Srba, dok je nekoliko preostalih srpskih i jedna goranska porodica, kao i 50 Roma, našlo spas u manastiru Visoki Dečani. Razgrabljena je sva srpska imovina i spaljene su sve srpske i romske kuće.
Prvih dana posle ulaska KFOR-a svi Srbi su izbegli iz Đakovice, dok su sela već bila očišćena. Ostalo je još svega šest hrabrih i odvažnih žena, sa učiteljicom Poleksijom Kastratović, koje u malenoj crkvi Uspenja presvete Bogorodice opstaju i troše svoje živote u molitvama za spas svete srpske zemlje. Zaštitu im pružaju italijanski vojnici iz sastava KFOR-a. Veliki je broj Srba koji su iz Đakovice nestali bez traga i glasa.

U manastiru Devič - polupane su ikone, na jednoj su nožem upisali svoj znak smrti OVK, oskrnavili su i grob svetog Joanikija Devičkog. Ko zna šta bi bilo sa monahinjama i ocem Serafimom da nisu stigli sveštenik Radivoje Pantić i igumanija sokolička Makarija, koji su doveli francuske vojnike. Predstavnici Raško-prizrenske i Kosovsko-metohijske eparhije, uz oružanu pratnju KFOR-a, obišli su krajem juna, neka područja u Pokrajini i na licu mesta se uverili u organizovano uništavanje srpskih svetinja i zatiranje svih tragova srpskog življenja na prostorima Stare Srbije. Šiptarski teroristi zapalili su manastir Svete trojice u Mušutištu i drevnu crkvu presvete Bogorodice, izgrađenu u vreme manastira Gračanice, 1315. godine, jedno od najlepših i najstarijih zdanja te vrste na svetu. Ali, šta znaju šiptarski vandali šta je staro i šta je lepo. Oni znaju šta je srpsko.
Zapaljen je i manascir Svetih vrača u Zojčištu, posvećen Kuzmi i Damjanu, pred čijim su ikonama klečale i molile isceljenje mnogobrojne šiptarske porodice.
Srbi iz Orahovca, njih 3.200, napustili su grad, 24. juna, praćeni snagama KFOR-a, dok je njih oko dve hiljade ostalo u srpskom delu varoši. Ostali su i stanovnici Velike Hoče, oko hiljadu duša, za čiju bezbednost, kakvu-takvu, brinu nemački vojnici.
Koliko su se moćnim i silnim osećali šiptarski teroristi pod okriljem KFOR-a i UNMIK-a govori primer koji je Srbe rozočarao i uverio ih da je njihova zaštita od "papirnih paravana". Šiptari iz Orahovca, uprkos dogovoru s komandom KFOR-a, nisu dozvolili ruskim vojnicima da uđu u ovu metohijsku varoš, iako su i oni u sastavu snaga KFOR-a.
Severni deo Kosovske Mitrovice, sa daleko većinskim srpskim stanovništvom, organizovano istrajava u sprečavanju Šiptara i njihovih bandi koje nadiru iz južnog dela grada i pokušavaju preko mosta na Ibru da prodru u severni deo. Hrabri i samoorganizovani građani Kosovske Mitrovice danonoćno su na barikadama i ne daju da budu pokoreni, uprkos pojedinačnim pogibijama i ranjavanjima.


PLjAČKE U SLAVU SAVEZNIKA

ŠESNAESTI jun je bio dan koji se iščekivao s velikom radoznalošću, s mnogo nade, ali i s mnogo strepnje. Dok su poslednje kolone izbeglih Srba iz Metohije grabile prema slobodi, tragove su im "gazile" mirovno snage NATO. U istoj koloni i pod njihovom zaštitom stigle su mnogobrojne šiptarske bande iz Albanije, Makedonije i ko zna odakle sve. Na krilima krstaša i Amerike doleteli su i bojovnici takozvane OVK.
Terorističke bande u Prištini imaju im se čime "pohvaliti". Uoči njihovog dolaska otet je Ivan Čelić sa Sunčanog brega, a na izlasku iz Prištine nestao je Zoran Tomić. Vera Filipović je oteta na putu od naselja Ulpijana prema bolnici. Na obodu grada, u selu Matičane, spaljeno je dvanaest srpskih kuća. Svuda se puca. Šiptarski teroristi pljačkaju, pale, otimaju, ubijaju - sve u "čast i slavu svojih saveznika sa Zapada i iz Amerike
/Nastaviće se/