Drhtaj čvrste ruke

Piše: Ivan IVANjI

IAKO je iz svoje zemlje primao dramatične i uzbudljive poruke i depeše, iako je u međuvremenu komanda mađarske armije izdala naređenje o višem stepenu bezbednosti i poslala oficire za vezu u sve veće jedinice, Gere sa društvom mirno posećuje Sarajevo, Zagreb i Ljubljanu. Završni razgovori su održani u takozvanoj “lovačkoj kućici” u Belju 22. oktobra. Tito se tamo nije ni pojavio, poslao je Rankovića. Čini se da je bilo dosta teško sastaviti zajedničko saopštenje, jer su Mađari insistirali na međudržavnim problemima, a Jugosloveni hteli da stave akcenat na jednakost između država i partija, što je značilo i na ravnopravnosti sa SSSR. Na kraju je, naravno, kao što običaj nalaže, svejedno potpisan "Sporazum o prijateljstvu i saradnji". Posle "dobro obavljenog posla" Gere i njegovo društvo su se udobno namestili u kabinama svojih salonskih vagona i krenuli ne znajući da im voz tutnji u susret revoluciji. Saopštenje o razgovorima, kao i izjave Rankovića i Gerea, objavljeni su u jugoslovenskoj štampi tek 24. oktobra, kada su se u Budimpešti već uveliko vodile borbe između ustanika i sovjetskih jedinica.

Demonstracije su 23. oktobra u Budimpešti formalno počele na osnovu rezolucije koju su izradili studenti Tehničkog univerziteta. Kasnije je bilo bezbroj lista i spiskova sa željama, izražavale su se sa svih mogućih strana, uglavnom se ponavljalo jedno te isto, razlike su se ponekad izražavale u nijansama. Zahtevi su dolazili od kružoka Petefi, od saveza književnika, od raznih škola i fakulteta, od novostvorenih radničkih saveta, do neformalnih grupa. Nezamislivo je da baš nigde nije postojala nikakva centrala. Prva lista je sadržala 14 zahteva koji predstavljaju uzrok ili izgovor za početak revolucije.

- Povlačenje svih sovjetskih vojnih jedinica smesta.
- Izbor novog rukovodstva Komunističke partije, zapravo Partija mađarskih trudbenika. (I sam zahtev i njegovo mesto na vrhu liste dokazuje da se ne dovodi u pitanje vodeća uloga te partije, nego ličnosti na njenom čelu)
- Nova vlada pod rukovodstvom Imrea Nađa; otpuštanje svih “zločinačkih vođa staljinističko-rakošijevske ere". (Iako se zahtevaju slobodni izbori, već na ovom mestu ističe se koja se ličnost želi za premijera)
- Javna istraga “zločinačke delatnosti Mihalja Farkaša i njegovih saučesnika". Rakoši da se vrati u zemlju da bi mu se sudilo. (Rakoši se posle svoje iznuđene ostavke sklonio u SSSR)
- Opšti tajni parlamentarni izbori uz učešće “svih političkih partija”; pravo radnika na štrajk.
- Preispitivanje mađarsko-sovjetskih i mađarsko-jugoslovenskih odnosa. (Znači, ne svih spoljnopolitičkih odnosa uopšte, na primer, i sa zapadnim zemljama, nego se pored odnosa sa SSSR ističe baš Jugoslavija)
- Potpuno nova organizacija privrednog života; preispitivanje planske privrede.
- Javno objavljivanje podataka o spoljnoj trgovini i tačnog iznosa reparacija; tačna informacija o eksploataciji urana u zemlji, posebno koncesija “datih Rusima”; pravo Mađarske da uran prodaje po cenama na svetskom tržištu.
- Revizija normi u industriji.
- Novi sistem raspodele poljoprivrednih proizvoda; jednakost pojedinačnih zemljoradnika.
- Revizija političkih i privrednih sudskih procesa; vraćanje u zemlju svih ratnih zarobljenika, civilnih deportiraca iz SSSR.
- Bezuslovna sloboda govora, štampe i radija.
- Uklanjanje spomenika Staljinu i na njegovo mesto postavljanje spomenika borcima za slobodu 1848/1849. godine.
- Vraćanje starog Košutovog grba; nove uniforme za vojsku na osnovu mađarske tradicije; 15. mart da bude nacionalni praznik, a 6. oktobar nacionalni dan žalosti - dan kada su ponovo sahranjeni posmrtni ostaci Lasla Rajka.

Slične ili različite zahteve su posle počele da postavljaju bezbrojne grupe i organizacije širom zemlje.

GERE saziva politbiro, sa železničke stanice svi članovi delegacije žure na taj sastanak umesto da idu kući. Gere insistira da se zabrana demonstracija povuče, a Kadar se u početku zalaže da zabrana ostane na snazi. Ako se uzme u obzir da je Gere stari, notorni staljinista, a Kadar liberalnije i demokratskije raspoložen, čini se kao da su uloge pogrešno podeljene. Kadar je popustio, ali posle priznao da je bio začuđen i da se osećao “vrlo neprijatno”. Tek u pola tri posle podne, kad su se ljudi uveliko već okupljali, državni radio emitovao je vest da su demonstracije, koje su u stvari već bile započele, i formalno dozvoljene.

Gere je želeo da se demonstracije održe, jer je planirao provokaciju, mislio je da će mu tek izgovor da udari oružanom snagom omogućiti da pokaže čvrstu ruku i da u semenu zatre svaku pobunu. Osim toga, na osnovu nekih razgovora dan, dva posle početka pobune u unutrašnjosti Mađarske, posebno u gradu Cegledu, uverio sam se da je Gere zatražio pokretanje tenkovskih jedinica u pravcu Budimpešte već u podne 23. oktobra. To indirektno potvrđuju i neke ruske službene zabeleške, posebno o telefonskom razgovoru Hruščova sa Gereom i maršala Žukova sa sovjetskim vojnim atašeom u Budimpešti u toku tog dana.

U jugoslovenskim spavaćim kolima ostao sam kao jedini putnik. Granična policija nam je saopštila da je na osnovu vladinog dekreta vožnja prema glavnom gradu zabranjena, prednost imaju vojni transporti. Čudili su se da mi je izdata viza. Kondukter i ja smo ubeđivali graničare da sam ja izuzetak i da je poseban interes Mađarske da nezavisni, jugoslovenski novinari dobronamerno pišu o događajima. Na kraju je oficir slegao ramenima, rekao otprilike - pa u redu, sad smo u zemlji, ali kako ćemo nastaviti put, njega više zaista ne zanima. Na moju sreću kondukter je bio avanturistički raspoložen mlad čovek. Otišao je kod šefa stanice i nekako ga ubedio da nam da lokomotivu. I to je bilo moguće. U Mađarskoj je tih dana sve bilo moguće. Ako se ikada za neku sitaciju moglo reći da se ne zna ko pije, a ko plaća, to je bilo tog oktobra u Mađarskoj.

Od stanice do stanice situacija je bila sve teža i nepreglednija. Usput sam saznao da vlada ogromno nezadovoljsvto zbog govora Gerea kasno uveče 23. oktobra, ali i da je smenjen sa funkcije i da je na nju postavljen Janoš Kadar.

(Nastaviće se)