Diplomatija na nišanu

Piše: Ivan IVANjI


O SITUACIJI nastaloj dolaskom Nađa u jugoslovensku ambasadu i svemu što je tome prethodilo, govore depeše iz ruskih arhiva, i to sovjetskog ambasadora Nikolaja Pavloviča Firjubina u Beogradu.
“Kardelj nam je saopštio da su na osnovu dogovora postignutog sa drugom Hruščovim, u noći između 3. i 4. novembra, stupili u kontakt sa Imreom Nađom.
Imre Nađ, Zoltan Santo i 11 mađarskih komunista trenutno se nalazi u jugoslovenskoj ambasadi. Kardelj reče da se još ne zna da li je Imre Nađ dao još jednu poslednju izjavu u ime vlade. Ako je to učinio, onda će oni, to jest, Jugosloveni, pokušati da navedu Nađa da izjavi da se to dogodilo na osnovu pritiska reakcije. Žele da se pogode sa Nađom takođe da da takvu izjavu da podržava vladu Kadara u Solnoku.
Kardelj misli da bi takva jedna izjava olakšala raspravu u Savetu bezbednosti, te da se Kadarova vlada prizna kao zakonita. Tito je poverio Kardelju da zamoli KP SSSR i sovjetsku vladu za savet da li u tom pogledu da nastave pregovore sa Imreom Nađom. Tito takođe moli sovjetsku vladu da kaže Kadarovoj vladi da ne vrši odmazdu prema onim komunistima, koji za vreme mađarskih događaja nisu odmah zauzeli pravilno stanovište".

Sa Nađom u ambasadu su došli Đerđ Lukač, Zoltan Vaš, Geza Lošonci, Ferenc Donat, Silard Ujhelji, Šandor Harasti, Jožef Silađi, Mikloš Vašarhelji, Gabor Tancoš, Ferenc Janoši, članovi njihovih porodica, žene i deca, kao i udovica Lasla Rajka - ukupno 24 odrasle osobe i trinaestoro dece.

Dalibor Soldatić, jugoslovenski poslanik u Budimpešti, predostrožno je predložio da se Nađ i ostali ne pokazuju na prozorima, nego da pretežno borave u prostorijama u sredini zgrade i u suterenu. Može se zamisliti koliko je deprimirajuće delovalo na goste ambasade da žive u loše provetrenim prostorijama bez dnevne svetlosti.

Veljko Mićunović, jugoslovenski ambasador u Moskvi, 6. novembra beleži u svoj moskovski dnevnik:
“Rusi su počeli da nas optužuju da u našoj ambasadi u Budimpešti štitimo vođe kontarevolucije...”

Što se tiče uputstva sovjetskim jedinicama da se “pobrinu” za jugoslovensku ambasadu, na nju je 5. novembra otvorena vatra iz jednog tenka i tom prilikom je ubijen Momčilo Milovanov, prvi sekretar, odgovoran za kulturu i štampu, a porazbijeni su prozori na strani zgrade okrenutoj prema širokom Trgu heroja, odakle je izvršen napad.

Veljko Mićunović je dobio nalog da uloži oštar protest vladi SSSR zbog oružanog napada sovjetskih trupa na našu ambasadu u Budimpešti.

Protest je uložio i Koča Popović: "...Jugoslovenska vlada nema razumevanja za događaje utoliko pre, što je sovjetska vlada sa jugoslovenske strane obaveštena ko se osim jugoslovenskog diplomatskog osoblja nalazi u zgradi..."     Šepilov odgovara drugačijim tonom, veoma učtivim telegramom, u kome saopštava:

"Komandant sovjetskih jedinica dobio je uputstvo da zajedno sa jugoslovenskim predstavnicima brižljivo ispita taj događaj, koji je za svako žaljenje. Sovjetska vlada u vezi sa smrću druga Momčila Milovanova izražava duboko saučešće i naredilo je sovjetskoj komandi da pruži pomoć za transport posmrtnih ostataka druga Milovanova iz Budimpešte..."

Soldatić je dozvolio Rusima da uđu u ambasadu, prema međunarodnom pravu, dakle, na jugoslovensku teritoriju.

Sve do tog časa su odnosi između sovjetskog ambasadora Andropova i Soldatića bili srdačni. A onda se situacija preko noći promenila i postala veoma neprijatna po Jugoslaviju.

IZMEĐU dve vlade i dva centralna komiteta Jugoslavije i Mađarske počela je živa prepiska oko dalje sudbine Nađa. Pošto se Soldatić pokazao slabim i nedovoljno autoritativnim za taj posao, u Budimpeštu je poslat državni podsekretar za inostrane poslove i visoki jugoslovenski partijski funkcioner Dobrivoje Vidić, da situaciju razmotri neposredno sa Kadarom. Sve se vrtelo samo oko tog problema, Vidić nije imao mandat da pregovara o suštinskim budućim odnosima između dve države i situacije na severu Balkana.

Sumnjičavost je donekle ostala sve do dana današnjeg. I ove, 2006. godine, upravo mađarski istraživači bi voleli da saznaju da li je JNA tada vršila mobilizaciju i nikako da poveruju da nije.

Jugoslavija je želela ili da se Nađu i svim njegovim sledbenicima da pismena i javna garancija da slobodno i bez bojazni od odmazde mogu da idu svojim kućama i da neće biti pozvani na odgovornost za svoje učešće u događajima od 23. oktobra do 4. novembra, ili da im se omogući da se prebace u Jugoslaviju, opet uz garanciju naše i Nađove strane da odande neće davati nikakve političke izjave. Kadar, a to zapravo znači Rusi, zahtevali su da Nađ prvo javno podnese ostavku, što on nikako nije hteo.
     
Pregovarači su se 19. novembra približili rešenju, ali Kadar je zatražio još vremena “da se dogovori sa drugovima”, bilo je jasno da mora da pita Ruse.

Na gotovo volšeban način Nađ i njegovi pratioci prebačeni su u Rumuniju. Vidić, koji se dva dana ranije vratio u Beograd, pozvao je mađarskog otpravnika poslova, uložio protest i zahtevao da se sve osobe, koje su imale azil u jugoslovenskoj ambasadi, smesta vrate svojim kućama, inače će se to smatrati ne samo flagrantnom povredom postojećih prijateljskih odnosa između naše dve zemlje, nego i opštepriznatih normi međunarodnog prava. Otpravnik poslova, Kuti, tvrdio je da su Nađ i ostali dobrovoljno otputovali u Rumuniju i tamo zatražili azil. Vidić mu je u brk rekao da mu ne veruje, jer je o ideji da idu u Rumuniju bilo reči još dok su se nalazili u našoj ambasadi, ali su oni energično odbili da odu tamo. Zanimljivo je da u Beogradu niko nije pozvao sovjetskog ambasadora da bi mu formalno uložio protest, iako su ruski vojnici uhapsili, da ne kažemo, kidnapovali mađarske političare i prebacili ih u mađarski zatvor.
     
Imre Nađ je osuđen na smrt vešanjem i pogubljen 16. juna 1958. godine. Bio je star šezdeset i dve godine. Na kraju suđenja je rekao:
     “Ja sam ubeđen da će me međunarodni radnički pokret i mađarski narod pomilovati. Ja sam žrtva teške pravosudne greške. Pomilovanje neću tražiti.”


OSUĐENI NA SMRT     NA istom procesu na smrt su osuđeni Pal Maleter, Mikloš Gimeši i Jožef Silađi. Šandor Katona osuđen je na doživotnu robiju, kasnije je pomilovan, Ferenc Donat na dvanaest, Ferenc Janoš na osam, Zoltan Tildi na deset, a Mikloš Vašarhelji na pet godina robije.
     Prema raspoloživim podacima pogubljeno je oko dve hiljade učesnika mađarske revolucije.

(Kraj)

KNjIGU "Mađarska revolucija" Ivana Ivanjija objaviće izdavačka kuća "Samizdat B 92", početkom 2007. godine