Ministarka u Moskvi

Piše: Kosta Dimitrijević
TOKOM sledećih godina, viđenja sa Bobom su se i produžila, a ja sam povremeno beležio ponešto od njenih zanimljivih kazivanja, smatrajući da će mi ti odlomci jednog dana pomoći da sklopim osnove za mozaik njenog neispričanog životopisa u jednom dahu. Moram da priznam da je razlog za toliko odugovlačenje da sastavim kamenčiće Bobinog životopisa i to što sam se nalazio u velikoj dilemi. Pitao sam se kako da saopštim istinitu sliku o njenom životu, kada bi trebalo u tom tekstu izostaviti one njene toliko karakteristične "bezobraštine" i povremene sočne psovke, čime bi se izgubila verodostojnost. Kada su svi tabui na tu temu pali, smatrao sam da tako moram postupiti i u ovom trenutku. Jer, bez tih uobičajenih Bobinih psovki pred čitaocima ne bi bila prava verzija o kazivanjima naše značajne glumice jedne epohe.

Početkom juna 1975. godine, kada se posle skoro mesec dana izlaženja završavao moj feljton "Majstor humora Stevan Sremac", videvši me u Klubu književnika, pozvala me je Boba za svoj sto, gde je upravo završavala večeru sa starim prijateljem - pesnikom Velimirom Živojinovićem Masukom.

- Naruči piće, moram da te častim za onaj Sremčev životopis - reče mi Boba. Saznala sam niz novih podataka iz života tog nenadmašnog šaljivdžije, koji je i moja velika slabost... Eto, da vam priznam, kao da sam Sremčeva kćerka, i ja poput njega volim da redovno posećujem kafane i da ćaskajući uz kaficu i pokoje žestoko pićence slušam šta se okolo priča - govorila je Boba. - Te reči što dopiru sa susednih stolova od pre nekoliko godina redovno beležim na ceduljicama ili, ako ih nemam, na salvetama, bilo čemu, pa ih posle prepisujem u svoju beležnicu. To što sam zapamtila i beležila bila mi je najbolja građa i za moje komedije, koje su s velikim uspehom prikazivane u Beogradu, Sofiji i Moskvi... A sad kao da je prestalo za njih interesovanje?

KAD sam je pitao šta misli da uradi sa tim beleškama, odgovorila je:

- Mislila sam da te beleške jednostavno nazovem "Dolazeće reči sa susednih stolova" - odgovorila je. - To je prava životna literatura, jer zrači istinom, a ne lažima kao što pišu ovi današnji naši spisatelji imitirajući belosvetske kurve. Sve što je tuđe Srbinu, njima je slatko da od tuđina ukradu. Takvi odmah postaju članovi Udruženja književnika. A ja sam samo član ovog kluba, gde se dobro jede i pije, a mene se nisu setili da pozovu ovih dana. A ja neću da pišem molbu ko neki... Nek se nose u majčinu!... A uverena sam da će najveći uspeh imati moj tek napisan komad...

- Odaću ti tajnu. Taj komad ima naziv "Putujuća družina Sremca". Meni je u tom veselom komadu bilo glavno da se publika od srca nasmeje, a poštovala sam što sada nije običaj dramske zakonitosti: uvod, zaplet, rasplet... U tom komadu nije bitan uopšte dekor, te glupe kulise koje koštaju milione, nego - glumac, njegova sudbina... Ko zna šta li će od tog mog komada da ispadne? Zato ne volim o tome mnogo ni da pričam...

JEDNA letnje večeri 1975. godine u Klubu književnika pričala je o svom gostovanju u Sovjetskom Savezu.

- Moji reditelji Vereščagin i Rakitin, koji su za vreme Oktobarske revolucije, kao emigranti došli u našu zemlju sa suzama u očima često su mi pričali o Boljšom teatru i ostalim tamošnjim carskim pozorištima. U Muzeju "Hudožestvenika" videla sam portret i mog dragog reditelja Jurija Rakitina, što me je veoma dirnulo, a samo nekoliko meseci od mog početka na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, gostovala je grupa moskovskog Hudožestvenog teatra. Sećam se i sad Kačalova, Pavlova, Kniper-Čehove... Pamtim i gostovanja Ane Pavlovne, Šaljapina... A pravo da vam kažem, popeo mi se na vrh glave onaj moj Milivoje (Živanović) hvaleći se kako su ga u Moskvi dočekali članovi Hudožestvenog teatra, te kakav je hotelski apartman imao na raspoloženju, pa koliko se puta podigla zavesa kada je tamo igrao svog Jegora i dobio medalju Stanislavskog... E, iako nisam dobila nikakav orden, moj Milivoje mogao je da pročita da sam najveći uspeh doživela kao "gospođa ministarka" u Moskvi: za pola meseca tamo sam imala pet predstava! A o aplauzu i mnogim ponovnim dizanjima pozorišne zavese da i ne govorim.
(Nastaviće se)