Zatočenik scene

BORA postavi pitanje Bobi da odgovori kako provodi svoje penzionerske dane, a ona odbrusi:

- Ko je, bre, penzioner, kad i dalje igram "ministarku", pa u tolikim filmovima, a onda laprdam i sa novinarima. Bre, samo budale mogu glumce, lekare i vas novinare da penzionišu! Jeste, oterali su me pre petnaest godina "po sili zakona", što se u kulturnom svetu ne radi na prečac. A ovde samo ako vrediš, kada smetaš svojim talentom i predanim radom našim večitim protekcionašima i podobnim, odnosno "prepodobnim" mediokritetima, jedva čekaju da te se otarase! Oni, kao da ne shvataju da meni nije važna ni davno dobijena Nagrada za životno delo, ni nacionalna penzija, nego mi je uvek bilo najvažnije da igram za svoju dragu publiku. To me najviše vraća životu, zdravlju, raduje i na neki način podmlađuje. Zato i dalje prkosim, igram i ne priznajem tu odvratnu reč - penzija! Bila bih najsrećnija ko Molijer, ili meni dragi učitelj Pera Dobrinović, da umrem u pozorištu. To bi mi bila nagrada ravna onoj za životno delo. Je l’ vam jasno!...

Kad je upitao da li je zadovoljna kako postavljaju i režiraju Nušića, Ljubinka Bobić bila je direktna:

- Po mom mišljenju najveći pisac komedija naših naravi je Sremac, a zatim satiričar-komediograf Nušić, kojeg niko do kraja ne razume. Ovi, sadašnji genijalci u našem pozorištu, jedva da čitaju i novine, pa zato ne znaju dalje od nosa, a kamoli da igraju Nušića. Kuku mene, al’ sam se izlajala, isključite molim vas tu đavolsku spravu (misli na magnetofon - pr. a.) jer ako to sve napišete u tim vašim novinama neki nadležni možda neće više da mi daju ni novu ulogu. Al’ neka se nose dođavola, moram do kraja da istrajem na svojim istinama. Čitala sam onu knjigu, kako se zvaše, ah, da "Tragedija genija", pa sam utvrdila da sam i ja ko mnogi čuveni ljudi dosta iščašena, nema mi spasa, osim da lajem na zvezde, mislim na one iz našeg pozorišta. Danas čak ni Stankovića ne znaju da postave kako treba, nego ga igraju ko operetu, a o modernizovanju Nušića, koji se jadnik stalno prevrće u grobu, da ne govorim. Ima danas u našem teatru i takvih "stručnjaka" za režiju i glumu koji ne znaju čak ni razliku između satiričara i komediografa.

- A šta vi mislite o toj razlici - pitam je ja.

- Za mene postoje dva humora: jedan iz kolevke, znači urođen, a drugi - pravljen. Ja posedujem humor iz svoje familije. Tu su koreni mog duha za humor, za smeh. Ali, kada pravim humor na sceni da se publika iskida od smeha, to zaista ne umem sasvim tačno da objasnim. Recimo, vi vidite ovaj zid beo, a ja - roze! Tako i pri čitanju, odnosno tumačenju književnih dela - pozorišnih komada. A satira je za mene kao i za meni dragog Nušića: ne vređati, ne karikirati, nego voleti čoveka... A to se kod nas zaboravlja, pa su zato današnji reditelji ubili Nušićev smeh... Nisu čitali ni njegovo čuveno "Pismo kćeri", koje je ogorčen napisao kada su ga kao najpopularnijeg narodnog pisca, oni naduvenci odbili da prime u Akademiju... Treba stalno čitati i Nušićev zakonik za pozorište, onih njegovih "Deset zapovesti prepisanih sa tablica iskustva"... Kao vernici Božji, tako bi pozorišni ljudi te Nušićeve "zapovesti" trebalo stalno da čitaju, pa bismo imali i bolje komade, kao i glumce... Eto, priznaću vam, kad igram za publiku dajem sve, i srce i dušu, sva joj pripadam jer je moja najveća ljubav oduvek bilo - pozorište! Ona, moja publika to oseća i zato godinama dolazi uvek kad igram Živku ministarku. Čak me i na ulici zovu Gospođa Ministarka. A ja im kažem: Ostavite to jer sam ja predratna mondenka, buržujka, da sam htela mogla sam se udati i za pravog ministra... A kako ja, koja znam tri svetska jezika, usavršavana u Parizu, Berlinu i Beču, da se poredim sa današnjim nepismenim ministarkama.


VIDOVITI NUŠIĆ
OD 1923. godine bila je Nušićeva Marica u komediji "Sumnjivo lice" u režiji Pere Dobrinovića. Iste godine igrala je kralja Uroša u Nušićevoj drami "Nahod", u Isailovićevoj režiji. A zatim je preuzela mušku ulogu nestašnog i bezobraznog ministarkinog sina Rake... Pa, Jelkicu u njegovom "Svetu", kao i u komediji "Beograd nekad i sad".

- Jednom mi je Nušić rekao da ću ja biti "ministarka" - pričala je Boba. - To me je začudilo, jer je tada Živku ministarku sjajno igrala moja prijateljica Žanka Stokić, za koju je Nušić tu ulogu i pisao... Tada sam mislila da Nušić cilja na moju udaju za neku visoku ličnost iz predsedništva vlade? A ono, Nušić bio vidovit.
(Nastaviće se)