I pero puno humora

Piše: Kosta DIMITRIJEVIĆ
LJUBINKA Bobić je napisala nekoliko komedija koje su bile hvaljene, ali i napadane.
- Kad mi se na vrh glave popelo da igram čitavu galeriju uobraženih mondenki, čiji mi je izveštačen, tobože otmen rečnik kao i ponašanje u stilu Sterijine "Pokondirene tikve" bio sličan majmunskom ponašanju, odlučila sam da ih prikažem u mojoj seriji komedija simboličnih naslova: "Naši maniri" (1935), "Otmeno društvo" (1936) i "Porodica Blo" (1940). Pre nego što sam napisala te komedije iz beogradskog života, preslikane i žargonom, i istinitim situacijama, iz života naših kuća i ulica, pričala sam o njima Nušiću i Bati Vukadinoviću, koji su mi savetovali da sve to stavim na hartiju. Nisam tada mnogo pazila na gramatiku i pravopis, nego kao da mi je sam život diktirao sve te opisane do detalja ličnosti i scene, koje su najpre i samog Nušića nasmejale. Kad sam mu to čitala dao mi je peticu, kao i Stanislav Vinaver... A "Otmeno društvo" kad je prikazano u Manježu, oni koji su se prepoznali, zapretili su mi batinama, pa je to iskoristila senzacionalistička štampa. A najduže se na repertoaru održala komedija "Porodica Blo", koja je najpre bila u vidu jednočinke na temu pofrancuženja jedne beogradske porodice. Za taj skeč me je Velja Živojinović nagovorio da ga preradim u pravu komediju koju je 1940. godine uspešno režirao Mata Milošević. Publika je, kako je pisao Vinaver, "vrištala od smeha". Pored mene u njoj su igrali sjajni glumci - Žanka Stokić, Milivoje Živanović, Mirko Milisavljević, Pavle Bogatinčević... Karte su uvek za nekoliko predstava unapred bile rasprodate. Inače, da vam iskreno priznam, temu za "Porodicu Blo" uzela sam iz moje familije, koja nije bila gospodska, nego radnička. Posle rane očeve smrti, da bi ishranila decu, majka je u svojoj dvadeset i sedmoj godini morala da radi u fabrici, a kao patrijarhalna žena, nije volela kad sam otišla u glumce. Tek kada su stigla prva priznanja i buketi cveća, majka je prvi put otišla u Manjež da vidi svoju kćerku, ali od tada, zagrejana za pozorište, stalno ga je sa zadovoljstvom posećivala... Ja sam u to vreme izigravala mondenke iz pariskog repertoara, pa sam se od toga i umorila. Da se rasteretim, prihvatila sam se pera, a prijem kod publike ohrabiro me je da nastavim. Tako sam napisala i dva komada za decu: "Rista sportista" i "Rista Robinson"... Volela sam decu, kao da sam znala da svoju neću imati, jer sam uvek bežala od braka, ali ne i od ljubavi.
BOBA je bila prava riznica zanimljivih anegdota iz svog glumačkog života. Rado bi pričala o jednoj od mnogih svojih nezgoda na sceni:
- Bilo je to one godine kada sam stigla u Narodno pozorište. Bila sam jedno vreme i horistkinja Opere, upadala u razne, epizodne uloge, pa mi je tako jedne večeri zapalo da budem služavka u Dodeovoj komediji "Fromon i Risler". Naime, te zime 1922. godine tri najčuvenija glumca Narodnog pozorišta igrala su jubilarnu predstavu, slaveći 40. godišnjicu umetničkog rada. Milorad Gavrilović, Čiča Ilija Stanojević i Sava Todorović. A nešto je proslavljala i čuvena glumica Persa Pavlović. Ja sam imala zadatak da kao služavka na sceni najavim ulazak gospođe Risler koju je igrala Persa Pavlović, i gospodina Rislera, odnosno Čiča Iliju. Ali, onako pod tremom preslišavajući se pred izlazak na scenu, na dati znak, izletim pred publiku, i na nesreću, zamenivši repliku, kažem u najavi pogrešno najpre: "Gospodin Risler!" A na sceni ti se pojavi Persa Pavlović! U publici - smeh! Ja da puknem od sramote i od muke pa u težnji da ispravim grešku, načinim još veću, najavivši iz sveg glasa: "Gospođa Risler!", a ono na sceni pojavi se Čiča Ilija, a cela pozorišna sela urla od smeha. Samo, pozeleneo od besa Čiča Ilija ćuti u sebi skida mi sve svece s neba dok smeh u sali nikako da prestane. Tom smehu pridružilo se i tehničko osoblje oko mene, a ja, šta ću, nego posle prvog čina pobegnem, sakrijem se negde iza kulisa... A čujem Čiča Ilijin glas: "Uh, gde li je ono rasejano derište što nam pokvari nastup, da mu zavrnem šiju!" Uzela me u zaštitu gospoođa Persa, pa Čiča Iliji kaže: "Bože, Čiča, što se toliko ljutiš, seti se koliko smo mi pravili grešaka pri ranijim scenskim nastupima..."

SER LORENS
BILA je Peg u Komediji "Peg, srce moje" (1926). Beogradsku publiku i kritiku posebno je oduševila 1935. godine ulogom Hedvige u Ibzenovoj drami "Divlja patka" u režiji Jurija Rakitina. Kod istog reditelja igrala je Dikensovog Davida Koperfilda. Već 1938. sa Rašom Plaovićem igra u "Koštani".
Posle Drugog svetskog rata, zahvaljujući stipendiji, boravila je u Londonu, gde je u starom Šekspirovom teatru Old Vik bila opčinjena interpretacijom Lorensa Olivija.
- Upoznala sam ga i lično kad je gostovao u Beogradu sa suprugom Vivijen Li. Eto, zbog tog engleskog sera, genijalnog tumača Šekspira, počela sam kao penzionerka da učim engleski jezik - pričala je Boba.
(Nastaviće se)