Ruske igre na Balkanu

PRED konačnu odluku o potpisivanju trojnog pakta knez Pavle je zahtevao od svih svojih ambasadora da saznaju kako Sile gledaju na situaciju na Balkanu. Britanski i američki zahtev za otvaranje novog fronta bili su mu potpuno jasni. Zato se okrenuo sovjetskoj Rusiji.
     I, 28. februara iz Moskve stiže depeša br. 85 ambasadora Milana Gavrilovića, koja će i definitivno zapečatiti Pavlovu buduću politiku.
     “Sovjetska unija stvarno želi rat na Balkanu, iako javno izjavljuje protivno. Razlozi su:
     1. Novi balkanski front znači da se rat proširuje i produžuje, što je opšte iscrpljivanje i slabljenje u korist Sovjeta.
     2. Novi balkanski front doprinosi slabljenju Nemačke, dok Sovjetska unija ostaje netaknuta.
     3. Novi balkanski front otvara joj mogućnosti da u pogodnom trenutku interveniše bez velikog rizika, tj. da se spusti na jug prema moreuzima, što je za nju u ovom trenutku i najvažnije i najaktuelnije.
     Intervenciju Sovjetske unije u ovom pravcu treba očekivati sa sigurnošću, čim bi Turci bili potisnuti. Prema tome, da se ostvare namere Sovjeta za jednom intervencijom prema jugu, lakom i bez rizika, kako je oni zamišljaju, potrebno je da Turska ne ostane mirna, već da uđe u rat protiv Nemaca u Trakiji i Bugarskoj.
     Kako Tursku uvući u igru?
     Jedan od načina jeste da Tursku treba opredeliti da uđe u rat čim Nemci uđu u Bugarsku, ili u krajnjem slučaju u Trakiju. Ovo bi bilo za njih idealno rešenje. 
   
  DRUGI način je (ako Turska ne želi samo u rat) da Jugoslavija uđe u rat, jer očekuje se tada bi sigurno i Turska ušla. Moskva bi sigurno pozdravila našu odluku da uđemo u rat jer bi ona povukla i Tursku i time pomogla njihovim namerama da bez velikog rizika krenu na jug.
     Ako bi vaša odluka bila pozitivna, možda bi trebalo da saopštimo sovjetskoj vladi i pokušamo da dobijemo eventualnu pomoć, a posle na igru da odgovorimo igrom.
     Sovjetska vlada ne bi pozdravila našu odluku da ostanemo mirni, ako ta odluka znači da i Turska ostaje mirna. Prema mom mišljenju, Turska ako uđe u rat može samo u jednom slučaju da izbegne rusku intervenciju, a to je ako Jugoslavija, Turska i Grčka uz pomoć engleskih trupa obrazuju jak i dobro pripremljeni front koji bi snažno suzbio Italijane i Nemce s Balkana. Protiv takvog pobedonosnog fronta Rusija ne bi ratovala, naprotiv.
     Ukoliko postoje mogućnosti za boljševizaciju, ta mogućnost mogla bi da se odbaci jednom čvrstom organizacijom Balkana, pod vođstvom, bar u prvi mah, Engleske. Vezati Englesku za Balkan, pre sloma Nemačke, bilo bi u ovom pogledu vrlo korisno, jer posle pada Nemačke, ne znam koliko bi imala interesa za Balkan, u meri u kojoj joj danas može toliko pomoći”.
     U ovoj Gavrilovićevoj analizi, od 25. februara 1941. koju integralno pronalazimo u Zbirci kneza Pavla, uočljivo je da se Beograd uveliko priprema za rat. Ali, nešto kasnije, 16. marta, iz Berlina stiže vest koja je ulivala nadu. Pukovnik Vladimir Vauhnik javlja jugoslovenskom Generalštabu tačan raspored trupa za napad na Sovjetski Savez. Čini se da je napad na Rusiju pitanje dana. Gavrilović jedino ne zna da je u Beograd krenuo general NKVD Mustafa Golubić.

MOSKVA čeka napad na Beograd, Beograd na Moskvu. Upravo ona igra koju Milan Gavrilović predlaže knezu Pavlu. I igra koju Rusi nastavljaju.
     Naš ambasador javlja se depešom strogo pov. br. 124:
     “Rusi produžavaju svoju dosadašnju politiku, ali se uporno raspituju o našem držanju. U ovom trenutku ne možemo da računamo da će sovjestka Rusija istupiti protiv Nemačke, posebno što još ne znaju šta ćemo mi da učinimo.
     Izričito kažu: “Treba dobiti još na vremenu”. Vlada, podvlačim, ne želi da učini ništa što bi je odvelo u otvoren sukob s Nemačkom. Ona misli da će iz ove situacije moći da izvuče koristi kao i do sada, naročito ka laganom spuštanju ka moreuzima. Oni su dole na dunavskoj delti već pre tri dana učinili svršeni čin. Smatraju da će tako biti s moreuzima i primiće aranžman: Rusija, Italija, Nemačka.
     Inače je ovde mišljenje da smo mi u svakom slučaju došli u jako težak položaj i da je svaka odluka sudbonosna. Ako ostanemo mirni, Bugarska će sa svojom vojskom i nemačkim trupama ući u grčku Trakiju, čim italijanska vojska izbije u visini Soluna, bez obzira na držanje Turske, tj. čim se slom Grčke precizira, a u to se ovde čvrsto veruje, kao i da onda dolazi do 'mirne revizije' naših granica.
      Ako se, međutim, rešimo na rat, ne može se ni pomišljati bez munjevitog sloma Bugarske, naravno ako smo rešeni unapred da delimo sudbine Grčke i Turske i njihove vojske, eventualno i u povlačenju preko mora i svu nadu staviti u konačnu pobedu Engleske..."

RAZGOVOR GAVRILOVIĆ - FON HEREN

SRBI VOLE RUSIJU
"KADA je moskovski radio objavio moje imenovanje za kraljevskog poslanika u Moskvi, posle pola sata dobio sam poziv nemačkog poslanika u Beogradu. Fon Heren me je primio sutradan i čim sam seo, otpočeo je", beleži Milan Gavrilović.
- Moram da vam kažem otvoreno da vaše naimenovanje nije bilo po volji mojoj vladi. I odmah ću vam reći i zašto.
Prvo: Vaš ideološki stav. Vi ste poznati kao čovek koji se uvek borio za slobodu kao liberalni demokrat. I već po tom stavu morate biti protivnik nacional-socijalizmu.
Drugo: Po tom svom stavu, po svom vaspitanju i školovanju vi ste u simpatijama naročito s Francuzima, a i s Englezima.
Treće: Naše je uverenje da vas šalju u Moskvu da pokvarite naše odnose s Rusijom. Ali, ja vam kažem odmah: Borićemo se nemilosrdno, svim sredstvima. S tim budite načisto.
Četvrto: To su moje informacije. Ali sve moje informacije se slažu i da ste veoma inteligentan čovek, pa ćete valjda uvideti, da se mora računati s činjenicama.
     Govorio je oko pola časa. Slušao sam ga mirno, pušeći. Nisam ga nijednom prekinuo, a onda sam počeo, mirno:
     - Vi ste, gospodine ministre, bili teški i vrlo iskreni. Iskrenost za iskrenost. Dopustite mi samo da s nemačkog pređem na francuski. Mislim da ću biti precizniji i jasniji.
     Priznajem, imate veoma dobru obaveštaju službu. Ali, vidite, i najboljoj službi desi se da nešto propusti. Idemo redom:
     Prvo, o mom liberalnom demokratizmu imam da kažem: Ja sam s nekoliko drugova posle rata osnivao zemljoradničku seljačku stranku. I na prvom partijskom kongresu, 1. avgusta 1920, podneo sam referat o uređenju države i tražio, možda prvi u Evropi, da utvrdimo korporativni sistem, ali na našoj seljačkoj bazi.
     Drugo, moje simpatije za Francuze. Da, gospodine ministre, priznajem to, i to na celoj liniji, iskreno, otvoreno, i toga se ne stidim nimalo. I pokazujući mu rukom kroz prozor: “Vidite, posejana je ovde zemlja grobovima francuskim, sve dovde, do Beograda, a ovaj narod je blagodaran, poštuje on te grobove i poštovaće ih uvek”. I ja sam deo ovog naroda, a ceo je naš narod takav. Ko vam drugačije kaže, ne kaže istinu.
      Do prošlog rata u onoj maloj Srbiji nije bilo mržnje, ni neraspoloženja prema Nemačkoj. Otkuda sada da se ono pojavi, jer priznajem, ono stoji. Odmah ću vam reći. Vi ste stali na gledište rasne teorije. Po toj teoriji, vi ste viša rasa, mi Sloveni, a ja sam Srbin, Jugosloven i Sloven, niža rasa.
     Tu me je prekinuo:
     - Molim vas, ne treba tako shvatiti. Nije to smisao koji mi dajemo toj teoriji. Ona je ponikla iz geografskog položaja Nemaca i Slovena. Mi smo gore sa Slovenima bili graničari, borili se uzajamno, to je više izraz te naše istorije.
     I neubedljivo se upustio u razlaganje, bar za mene neubedljivo.
     - Možda, gospodine ministre, ali je u našem narodu takav utisak. Ako nije tačan, na vama je da ga ispravite.
     Treće. Vi ste rekli jednu vrlo teško stvar: da idem u Moskvu da pokvarim vaše odnose s Rusijom. Mogao bih to da shvatim i kao kompliment, najveći kompliment koji sam ikada dobio. Ali, gospodine ministre, kako možete i pomisliti da bih ja mogao da pokvarim odnose koje je vaš firer sklopio s Rusijom. Vidite, gospodine ministre, vi volite svoju zemlju?
     - Da.
     - I vi biste dali svoj život i život svoje dece za svoju zemlju?
     - Da!
     - E, vidite, i ja volim svoju zemlju, i ja bih dao život svoj i svoje dece za nju: braniću interese svoje zemlje do kraja.
     I sad poslednje:
     Vi kažete da vaše informacije kažu da sam ja inteligentan čovek. I to je preterano. Ja sam inteligentan koliko i svaki naš seljak zdrave pameti. Ali, jedno je sigurno tačno. Došli su događaji preko kojih se ne može preći. Vi imate izvesne sporazume s Rusijom i ja moram da branim zemlju u okviru tih interesa. Ovaj narod voli Rusiju, bez obzira na režim, zbog prošlosti. Mnogo sam vas zadržao. I sad na kraju, nećete da mi poželite uspeha u mojoj misiji?
     Ispratio me vrlo ljubazno, ali mi sreće u poslu nije poželeo.
           

(Nastaviće se)