Ko je sve prisustvovao sednici Krunskog saveta 6. marta 1941. godine. Ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar-Markovi? iznosi argumente za pristupanje trojnom paktu. Po obe?anjima Hitlera, vojska Sila osovine ne?e ulaziti u Jugoslaviju
Pišu: Miodrag Janković i Veljko Lalić
SUDBONOSNA odluka o pristupanju Trojnom paktu doneta je na Krunskom savetu 6. marta 1941. godine u Belom dvoru, posle Pavlovog povratka iz Berhtesgadena. Za stolom je sedelo devet najmoćnijih ljudi u zemlji: knez Pavle, ostala dvojica namesnika: Radenko Stanković i Ivan Perović, predsednik vlade Dragiša Cvetković, ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar-Marković, ministar vojske i mornarice Petar Pešić, ministar Dvora Milan Antić, potpredsednik vlade Vlatko Maček i Slovenac Fran Kulovec.
Dragiša Cvetković u pismu od 21. februara 1956. - koje pronalazimo u Zbirci kneza Pavla s Kolumbija univerziteta - obaveštava kneza namesnika kako se mora tačno objasniti šta su tada razgovarali, jer se sada “poturaju te teze o Solunu”. Cvetković kaže da će Pavlu poslati svoju verziju događaja pa, kad je odobri, i profesoru Jakobu Hobtneru koji sprema knjigu o Jugoslaviji. Američkom naučniku istu sednicu opisuje i Vlatko Maček. Nema nikakve razlike:
Knez Pavle je opisao svoj razgovor s Hitlerom i obavestio savet kako firer zahteva da Jugoslavija potpiše Pakt. Naglasio je ozbiljnost situacije i pozvao Cincar-Markovića da izloži sutuaciju. Ministar je upozorio na mogućnost italijanske invazije i zamisao kako da se s Nemačkom potpiše pakt. Istakao je da je siguran da Nemci neće postavljati teritorijalne zahteve, kao i da se jedino potpisivanjem Trojnog pakta mogu obuzdati Italijani. Cincar-Marković je čak bio uveren da se mogu izvući određena obećanja: da osovinska vojska neće ulaziti u zemlju, da nikakav ratni materijal, pa čak ni ranjenici, neće prolaziti kroz Jugoslaviju, da ne moramo da ulazimo u rat na strani Osovine, kao i da će Hitler, kada se završi rat, preduzeti sve kako bi Jugosloveni dobili grad i luku Solun.
`Je li situacija tako kritična da nema druge nego potpisati Pakt?`, pitali su ga prisutni.
“Upravo takva”, odgovorio je, posle čega je Slovenac Kulovec prihvatio njegov predlog, `jer bi Slovenija bila prvo područje koje bi u slučaju rata napala Osovina`.
ONDA je reč uzeo predsednik vlade. Dragiša Cvetković je podvukao da se `ne sme dozvoliti da se okupira Solun, jer će onda i Jugoslavija biti odsečena”. Nemačka će tek tada da postavlja nove zahteve, a ako potpišemo pakt tek onda nećemo moći da sprečimo pad Soluna. `Zato se on protivi potpisivanju pakta`, uzviknu je Cvetković, nastavljajući kako se Nemcima mora ponoviti da će se Solun braniti svim sredstvima kao i da se mi moramo braniti ako se nađemo oči u oči s ratom.
I namesnik Stanković usprotivio se potpisivanju pakta, jer ćemo “takvim činom raskinuti odnose sa zapadnim saveznicima. Zlo je navući rat na sebe`, izustio je, `ali je još gore napraviti spregu s nacistima`.
Onda se prvi put umešao Vlatko Maček, kako sam priznaje Jakobu Hobtneru, i zatražio od Cincar-Markovića da odgovori na glavno pitanje: da li odbijanje pakta znači rat s Osovinom?
- Znači - odgovorio je ministar spoljnih spolova.
Maček se okrenuo generalu Pešiću i zatražio ocenu vojnih sposobnosti za rat s Nemačkom.
“Ako izbije rat”, mirno je pričao general, “jasno je da će Nemci brzo da ovladaju čitavim severom zemlje; zauzeće dunavsku i savsku niziju i tri najveća grada - Ljubljanu, Zagreb i Beograd. Vojska će morati da se povuče u planine Bosne gde će moći da izdrži oko šest nedelja. Posle toga nećemo imati više ni hrane ni municije i moraćemo da kapituliramo”.
Izbila je prepirka. Namesnik Stanković se setio da “Jugoslavija može da uđe u rat makar simbolično”.
- Ja sam stari vojnik - prekinuo ga je Pešić - ali još nisam čuo za simboličan rat. Šta je to?
NAMESNIK je objasnio da treba da nađemo nekog svog De Gola, a da kralj i vlada s oko 100.000 vojnika mogu da se probiju za Grčku.
- To je sebično gledište - sada ga je prekinuo Cvetković - koje znači da mi sebi spasemo kožu, a ostali narod prepustimo na milost i nemilost nemačkim i italijanskim okupatorima.
Stanković je ostao usamljen. Predsednik vlade sažeo je argumente i pozvao na glasanje. Svi su odobrili potpisivanje trojnog pakta, osim kneza Pavla koji nije glasao, s tim da Nemačka pruži garancije koje je predložio Cincar-Marković.
Cvetković je još dodao da se obećanja Nemačke, ako Jugoslavija potpiše pakt, moraju objaviti kako bi narod saznao šta se zbiva...
General Pešić setio se ovog sastanka u izjavi Nedićevoj komisiji za utvrđivanje okolnosti koje su dovele do puča 27. marta 1941. Dokument je iz arhiva SCG, a prepisan je 22. januara 1946, za potrebe Brozove “Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača”.
Situaciju sam izložio ovako:
- Naš front iznosi 3.000 km, koji treba da branimo od Nemaca, Italijana, Bugara i Mađara sa svega 27 slabih divizija. Naše naoružanje je slabo, naročito u tehničkom pogledu. Imamo svega 500 aeroplana, 100 tenkova, od kojih su 50 starog modela, 500 kontratenkovskih topova, i to svega 250 od 47, a ostali od 37 - koji su vrlo slabi za odbranu od tenkova većeg kalibra. Najgore stojimo sa municijom, za običnu šartnu nedostaje nam: 750.000 zrna za poljski top, 800.000 za brdski top, trista miliona za pušku, a tako isto i za ostala oružja. Kao što je nj. k. v. poznato, ja sam uvek ukazivao na nedostatak municije, kada sam primio dužnost ministra zatekao sam da se po našim fabrikama radi samo po 6 sati dnevno, ja sam odmah povisio na 8, a negde i na 10 sati.
Moj prethodnik, đeneral Nedić, podneo je još 1. novembra nacrtan referat Vašem kr. visočanstvu i predsedniku vlade u kome je detaljno izneo sve nedostatke naše vojske i tražio da se priđe Osovini, pa i po cenu ustupaka nekih delova naše teritorije; ovo je učinio onda kada Nemci nisu bili sišli na grčko-bugarsku granicu i kada nas nisu bili obuhvatili i pretili da osvoje Solun. Ja nimalo ne verujem u pomoć Engleske, što zasnivam na tome što vrlo slabo pomažu Grcima. Grčki poslanik se stalno žali na njih i moli da im mi pomognemo, što mi odbijamo, pošto hoćemo da održimo striktnu neutralnost. Na osnovu ovoga, ja molim da priđemo paktu, jer nam je to jedini spas.
Posle ovog mog izlaganja svi su prisutni jednoglasno glasali da se priđe paktu, pod uslovima da tražimo:
1/ Da nam Nemačka garantuje suverenitet i integritet naše države;
2/Da nam se Nemačka obaveže da neće preko naše zemlje prevoziti ni železnicom ni suvim njenu vojsku i ratni materijal;
3/Da nam se zagarantuju na Solun ista prava koja sad uživamo;
4/Stavljeno je u dužnost Cincar-Markoviću da ovo izvede.
TRI TAJNE KLAUZULE
U PODNE 7. marta Aleksandar Cincar-Marković pozvao je nemačkog ambasadora Viktora fon Herena i saopštio mu odluku krunskog saveta: pristupanje trojnom paktu uz uslov da se Nemci i Italijani obavežu da će poštovati suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije, da neće tražiti vojnu saradnju kao ni prolaz trupama sve dok traje rat u Evropi.
Ribentrop je za četiri dana odgovorio da Nemačka prihvata sve zahteve, osim promene klauzule Trojnog pakta kojom se sve zemlje potpisnice obavezuju na uzajamnu vojnu pomoć.
Ali, istog dana uveče, u 18.05 Nemačka je prihvatila i ovaj zahtev. Ribentrop je telefonom pozvao Herena i u razgovoru, koji je prisluškivao jugoslovenski “Centralni presbiro”, preneo “da je firer pristao i na ovu formulaciju”:
Nestrpljiv da čuje potvrdu Jugoslavije da sada definitivno prilazi silama osovine Ribentrop je okrenuo isti telefon u Beogradu u 22.10, ali je čuo da nema novosti.
Ujutru, zvanični Beograd je izašao s novim zahtevima. Sad se od Nemaca traži da javno objave dogovorene note, kao i da se doda “da će se uzeti u obzir jugoslovenski interesi u Solunu”. Ovo je bio povod za oštru debatu na sednici Krunskog saveta 12. marta, jer je Cincar-Marković sa Solunom prekoračio svoja ovlašćenja. Dragiša Cvetković je, štaviše, oštro prigovorio podsećajući da Jugoslavija samo želi da zadrži sklopljene ugovore i da se osigura kako nam se ne bi uskratila prava na slobodnu zonu Soluna, ako ga Nemci zauzmu.
Konačno, pošto je i u Beogradu odbačena ideja o Solunu, Ribentrop je 19. marta u 6.43 pozvao Herena:
“Recite toj gospodi u Beogradu kako je ovo jedinstvena prilika koju nikako ne smeju da propuste. Ako je odmah ne prihvate, iskrsnuće razne tehničke poteškoće i čitava stvar će biti otežana. Ja sam prihvatio njihove predloge i to se pitanje ne može odložiti. Japanci dolaze 25. marta. Ostaće ovde pet dana...”
Krunski savet se sastao 20. marta. Došao je trenutak odluke. Nemci su ispunili sve zahteve, pa čak i poslednji Cincar-Markovića: protokoli se neće zvanično objaviti, ali će Jugoslavija da ih “poturi” u svoje novine kao posebne dokumente; a ne deo Pakta. Nemci neće ni da potvrde ni da demantuju ove klauzule. Jugoslavija je u Beču pristupila trojnom paktu 25. marta. U sutrašnjoj “Politici” osvanule su i sve tri tajne vojne klauzule.
(Nastaviće se)
SUDBONOSNA odluka o pristupanju Trojnom paktu doneta je na Krunskom savetu 6. marta 1941. godine u Belom dvoru, posle Pavlovog povratka iz Berhtesgadena. Za stolom je sedelo devet najmoćnijih ljudi u zemlji: knez Pavle, ostala dvojica namesnika: Radenko Stanković i Ivan Perović, predsednik vlade Dragiša Cvetković, ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar-Marković, ministar vojske i mornarice Petar Pešić, ministar Dvora Milan Antić, potpredsednik vlade Vlatko Maček i Slovenac Fran Kulovec.
Dragiša Cvetković u pismu od 21. februara 1956. - koje pronalazimo u Zbirci kneza Pavla s Kolumbija univerziteta - obaveštava kneza namesnika kako se mora tačno objasniti šta su tada razgovarali, jer se sada “poturaju te teze o Solunu”. Cvetković kaže da će Pavlu poslati svoju verziju događaja pa, kad je odobri, i profesoru Jakobu Hobtneru koji sprema knjigu o Jugoslaviji. Američkom naučniku istu sednicu opisuje i Vlatko Maček. Nema nikakve razlike:
Knez Pavle je opisao svoj razgovor s Hitlerom i obavestio savet kako firer zahteva da Jugoslavija potpiše Pakt. Naglasio je ozbiljnost situacije i pozvao Cincar-Markovića da izloži sutuaciju. Ministar je upozorio na mogućnost italijanske invazije i zamisao kako da se s Nemačkom potpiše pakt. Istakao je da je siguran da Nemci neće postavljati teritorijalne zahteve, kao i da se jedino potpisivanjem Trojnog pakta mogu obuzdati Italijani. Cincar-Marković je čak bio uveren da se mogu izvući određena obećanja: da osovinska vojska neće ulaziti u zemlju, da nikakav ratni materijal, pa čak ni ranjenici, neće prolaziti kroz Jugoslaviju, da ne moramo da ulazimo u rat na strani Osovine, kao i da će Hitler, kada se završi rat, preduzeti sve kako bi Jugosloveni dobili grad i luku Solun.
`Je li situacija tako kritična da nema druge nego potpisati Pakt?`, pitali su ga prisutni.
“Upravo takva”, odgovorio je, posle čega je Slovenac Kulovec prihvatio njegov predlog, `jer bi Slovenija bila prvo područje koje bi u slučaju rata napala Osovina`.
ONDA je reč uzeo predsednik vlade. Dragiša Cvetković je podvukao da se `ne sme dozvoliti da se okupira Solun, jer će onda i Jugoslavija biti odsečena”. Nemačka će tek tada da postavlja nove zahteve, a ako potpišemo pakt tek onda nećemo moći da sprečimo pad Soluna. `Zato se on protivi potpisivanju pakta`, uzviknu je Cvetković, nastavljajući kako se Nemcima mora ponoviti da će se Solun braniti svim sredstvima kao i da se mi moramo braniti ako se nađemo oči u oči s ratom.
I namesnik Stanković usprotivio se potpisivanju pakta, jer ćemo “takvim činom raskinuti odnose sa zapadnim saveznicima. Zlo je navući rat na sebe`, izustio je, `ali je još gore napraviti spregu s nacistima`.
Onda se prvi put umešao Vlatko Maček, kako sam priznaje Jakobu Hobtneru, i zatražio od Cincar-Markovića da odgovori na glavno pitanje: da li odbijanje pakta znači rat s Osovinom?
- Znači - odgovorio je ministar spoljnih spolova.
Maček se okrenuo generalu Pešiću i zatražio ocenu vojnih sposobnosti za rat s Nemačkom.
“Ako izbije rat”, mirno je pričao general, “jasno je da će Nemci brzo da ovladaju čitavim severom zemlje; zauzeće dunavsku i savsku niziju i tri najveća grada - Ljubljanu, Zagreb i Beograd. Vojska će morati da se povuče u planine Bosne gde će moći da izdrži oko šest nedelja. Posle toga nećemo imati više ni hrane ni municije i moraćemo da kapituliramo”.
Izbila je prepirka. Namesnik Stanković se setio da “Jugoslavija može da uđe u rat makar simbolično”.
- Ja sam stari vojnik - prekinuo ga je Pešić - ali još nisam čuo za simboličan rat. Šta je to?
NAMESNIK je objasnio da treba da nađemo nekog svog De Gola, a da kralj i vlada s oko 100.000 vojnika mogu da se probiju za Grčku.
- To je sebično gledište - sada ga je prekinuo Cvetković - koje znači da mi sebi spasemo kožu, a ostali narod prepustimo na milost i nemilost nemačkim i italijanskim okupatorima.
Stanković je ostao usamljen. Predsednik vlade sažeo je argumente i pozvao na glasanje. Svi su odobrili potpisivanje trojnog pakta, osim kneza Pavla koji nije glasao, s tim da Nemačka pruži garancije koje je predložio Cincar-Marković.
Cvetković je još dodao da se obećanja Nemačke, ako Jugoslavija potpiše pakt, moraju objaviti kako bi narod saznao šta se zbiva...
General Pešić setio se ovog sastanka u izjavi Nedićevoj komisiji za utvrđivanje okolnosti koje su dovele do puča 27. marta 1941. Dokument je iz arhiva SCG, a prepisan je 22. januara 1946, za potrebe Brozove “Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača”.
Situaciju sam izložio ovako:
- Naš front iznosi 3.000 km, koji treba da branimo od Nemaca, Italijana, Bugara i Mađara sa svega 27 slabih divizija. Naše naoružanje je slabo, naročito u tehničkom pogledu. Imamo svega 500 aeroplana, 100 tenkova, od kojih su 50 starog modela, 500 kontratenkovskih topova, i to svega 250 od 47, a ostali od 37 - koji su vrlo slabi za odbranu od tenkova većeg kalibra. Najgore stojimo sa municijom, za običnu šartnu nedostaje nam: 750.000 zrna za poljski top, 800.000 za brdski top, trista miliona za pušku, a tako isto i za ostala oružja. Kao što je nj. k. v. poznato, ja sam uvek ukazivao na nedostatak municije, kada sam primio dužnost ministra zatekao sam da se po našim fabrikama radi samo po 6 sati dnevno, ja sam odmah povisio na 8, a negde i na 10 sati.
Moj prethodnik, đeneral Nedić, podneo je još 1. novembra nacrtan referat Vašem kr. visočanstvu i predsedniku vlade u kome je detaljno izneo sve nedostatke naše vojske i tražio da se priđe Osovini, pa i po cenu ustupaka nekih delova naše teritorije; ovo je učinio onda kada Nemci nisu bili sišli na grčko-bugarsku granicu i kada nas nisu bili obuhvatili i pretili da osvoje Solun. Ja nimalo ne verujem u pomoć Engleske, što zasnivam na tome što vrlo slabo pomažu Grcima. Grčki poslanik se stalno žali na njih i moli da im mi pomognemo, što mi odbijamo, pošto hoćemo da održimo striktnu neutralnost. Na osnovu ovoga, ja molim da priđemo paktu, jer nam je to jedini spas.
Posle ovog mog izlaganja svi su prisutni jednoglasno glasali da se priđe paktu, pod uslovima da tražimo:
1/ Da nam Nemačka garantuje suverenitet i integritet naše države;
2/Da nam se Nemačka obaveže da neće preko naše zemlje prevoziti ni železnicom ni suvim njenu vojsku i ratni materijal;
3/Da nam se zagarantuju na Solun ista prava koja sad uživamo;
4/Stavljeno je u dužnost Cincar-Markoviću da ovo izvede.
TRI TAJNE KLAUZULE
U PODNE 7. marta Aleksandar Cincar-Marković pozvao je nemačkog ambasadora Viktora fon Herena i saopštio mu odluku krunskog saveta: pristupanje trojnom paktu uz uslov da se Nemci i Italijani obavežu da će poštovati suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije, da neće tražiti vojnu saradnju kao ni prolaz trupama sve dok traje rat u Evropi.
Ribentrop je za četiri dana odgovorio da Nemačka prihvata sve zahteve, osim promene klauzule Trojnog pakta kojom se sve zemlje potpisnice obavezuju na uzajamnu vojnu pomoć.
Ali, istog dana uveče, u 18.05 Nemačka je prihvatila i ovaj zahtev. Ribentrop je telefonom pozvao Herena i u razgovoru, koji je prisluškivao jugoslovenski “Centralni presbiro”, preneo “da je firer pristao i na ovu formulaciju”:
Nestrpljiv da čuje potvrdu Jugoslavije da sada definitivno prilazi silama osovine Ribentrop je okrenuo isti telefon u Beogradu u 22.10, ali je čuo da nema novosti.
Ujutru, zvanični Beograd je izašao s novim zahtevima. Sad se od Nemaca traži da javno objave dogovorene note, kao i da se doda “da će se uzeti u obzir jugoslovenski interesi u Solunu”. Ovo je bio povod za oštru debatu na sednici Krunskog saveta 12. marta, jer je Cincar-Marković sa Solunom prekoračio svoja ovlašćenja. Dragiša Cvetković je, štaviše, oštro prigovorio podsećajući da Jugoslavija samo želi da zadrži sklopljene ugovore i da se osigura kako nam se ne bi uskratila prava na slobodnu zonu Soluna, ako ga Nemci zauzmu.
Konačno, pošto je i u Beogradu odbačena ideja o Solunu, Ribentrop je 19. marta u 6.43 pozvao Herena:
“Recite toj gospodi u Beogradu kako je ovo jedinstvena prilika koju nikako ne smeju da propuste. Ako je odmah ne prihvate, iskrsnuće razne tehničke poteškoće i čitava stvar će biti otežana. Ja sam prihvatio njihove predloge i to se pitanje ne može odložiti. Japanci dolaze 25. marta. Ostaće ovde pet dana...”
Krunski savet se sastao 20. marta. Došao je trenutak odluke. Nemci su ispunili sve zahteve, pa čak i poslednji Cincar-Markovića: protokoli se neće zvanično objaviti, ali će Jugoslavija da ih “poturi” u svoje novine kao posebne dokumente; a ne deo Pakta. Nemci neće ni da potvrde ni da demantuju ove klauzule. Jugoslavija je u Beču pristupila trojnom paktu 25. marta. U sutrašnjoj “Politici” osvanule su i sve tri tajne vojne klauzule.
(Nastaviće se)
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
Najnovije iz rubrike
KATASTROFA ZA BOSTON! DŽejson Tejtum doživeo najtežu moguću povredu u svetu sporta
Košarkaši Bostona gube u plej-of seriji od Njujork Niksa sa 3:1, međutim to im je sada manji problem, jer se njihov najbolji igrač katastrofalno povredio.
13. 05. 2025. u 23:06
TRAMP SE OGLASIO O PREGOVORIMA U ISTANBULU: U Tursku putuje i Rubio - Očekujem solidne rezultate od razgovora Rusije i Ukrajine
AMERIČKI predsednik Donald Tramp izjavio je da će američki državni sekretar Marko Rubio i drugi predstavnici SAD otputovati u Istanbul na pregovore o Ukrajini.
13. 05. 2025. u 23:02
"SRAMOTNE AKCIJE NETANJAHUA U GAZI" Makron: Treba preispitati odnos EU i Izraela
FRANCUSKI predsednik Emanuel Makron danas je ocenio da su postupci vlade izraelskog premijera Benjamina Netanjahua kada je u pitanju humanitarna situacija u Pojasu Gaze ''neprihvatljivi'' i ''sramotni'', dodavši da se ne protivi preispitivanju odnosa EU i Izraela.
13. 05. 2025. u 23:00
MOSKVA SAOPŠTILA: Glavni vinovnik tragedije aviona MH 17 je kijevski režim
RUSIJA neće priznati nelegitimnu odluku Saveta Međunarodne organizacije civilne avijacije o tome da je Moskva odgovorna za pad aviona "boing 777" "Malezija erlajns".
13. 05. 2025. u 23:00
"PRIMIO NAS JE USRED NJIVE, PRIČAO JE O REVOLUCIJI..." Najveći srpski putnik imao je priliku da upozna Hozea Muhika
BIVŠI predsednik Urugvaja Hose Muhika danas je preminuo. Viktor Lazić, književnik, advokat i jedan je od najvećih srpskih putnika imao je priliku i čast da ga upozna.
13. 05. 2025. u 22:50
