Ostavka ili kuršum!

Pišu: Miodrag Janković i Veljko Lalić
27. mart 1941.
JUTRO je. U zagrebačkoj vojnoj komandi general Petar Nedeljković od Simovića, iz Beograda, dobija naređenje da kneza Pavla vrati u Zagreb. Odmah, on automobilom žuri prema Brežicama kako bi stigao voz kojim knez putuje na svoje imanje Brdo kod Kranja. Sa generalom je i vojni sveštenik Milutin Arsić. U Zaprežiću uspevaju da ga sustignu. General se izvinjava knezu i kaže mu da mora da se vrati.
"Zar ne mogu na Brdo?", pita knez Pavle.
Dobija odrečan odgovor i shvata da je uhapšen.
Do Zagreba knez ćuti. U komandi grada, dok izveštavaju pučiste u Beogradu, na kneza pazi vojni sveštenik. Knez korača i onda kao da samog sebe pita:
"Jadni Srbi, šta će s njima biti?"
Ubrzo je knez prebačen u Banski dvor. Tamo ga čeka Vlatko Maček. Predlaže knezu Pavlu da prihvati usluge Četvrte armije (koja je bila u potpunosti sastavljena od Hrvata) i započne pregovore sa pučistima u Beogradu. Knez odmah odbija. Ne želi da izazove građanski rat. Osim toga, napominje Mačeku, njegova porodica je u Beogradu. Pred polazak u Beograd, samo je obavestio britanskog konzula da preko ambasade od pučista izdejstvuje dozvolu da on i njegova porodica mogu da napuste zemlju preko Grčke. Verovao je da će odatle moći da ode u Englesku.
Do Beograda ga je dopratio ban Ivan Šubašić. Sa zemunske stanice odveli su ga u Ministarstvo vojske. Tamo ga je preuzeo major Živan Knežević (on je tog jutra uhapsio Dragišu Cvetkovića) i vodi ga na sprat stepenicama kroz špalir oficira sa isukanim sabljama. Svi viču: "Živeo kralj!" Hoće da mu pokažu svoju moć.
KNEZ je doveden pred generale Simovića i Mirkovića i "profesora Radoja Kneževića", idejnog tvorca puča.
U slučaju da knez odbije da potpiše ostavku, Radoje i Žika će ga streljati. Već su imali spremljen plan.
Knez Pavle je potpisao akt svoje ostavke. Namesnici Perović i Stanković, takođe. Odvezli su ga u Beli dvor, gde su ga čekali maloletni kralj Petar, kneginja Olga i deca.
Tog jutra kralj Petar je proglašen punoletnim, a njegovu proklamaciju narodu preko Radio Beograda je pročitao poručnik bojnog broda Jakov Jovović, koji je odlično umeo da imitira glas mladog kralja.
Imali su četiri žas da se spreme za polazak. Sa Simovićem je knez imao razgovor od jednog časa. Posluga je užurbano unosila stvari u automobile.
Oko jedanaest časova uveče, pred polazak, knez Pavle i njegovi su se oprostili od kralja Petra. Svi su plakali. Kralj je zagrlio strica i dugo su se gledali kroz suze.
Knez se ni sa kim nije rukovao. Pozdravio je vojničkim pozdravom i izašao iz Belog dvora.
Pre nego što će sa stanice u Topčideru specijalni voz krenuti prema grčkoj granici, kneza su želela da pozdrave dva Engleza: ambasador Ronald Kembel i Idnov emisar Terens Šoun. Knez je to shvatio kao znak posebne britanske brige za njega. Ali se gorko varao: u tom istom trenutku u britanskoj ambasadi odvijalo se slavlje uz mnogo šampanjca. Osoblje je proslavljalo uspešan puč.
ENGLESKI radio je lansirao vest da je knez pobegao u Nemačku.
Čerčil je već objavio narodu Britanije: "Jugoslavija je našla svoju dušu!" Kasnije, u svojoj knjizi "Veliki savez" zapisao je: "Ulice Beograda bile su prepune Srba koji su skandirali: 'Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob’. Na trgovima je narod igrao, svuda su se vijorile engleske i francuske zastave, a srpska nacionalna himna orila se sa divljim prkosom u bespomoćnom mnoštvu. Na dan 28. marta mladi kralj, koji je spuštajući se preko oluka uspeo da pobegne od regentskog tutorstva, prisustvovao je službi Božijoj u Sabornoj crkvi usred oduševljenih aklamacija. Nemački poslanik javno je vređan, a gomila je pljuvala njegov automobil. Ovaj poduhvat vojske izazvao je navalu nacionalne vitalnosti. Narod, paralizovan u akciji, sa slabom vladom i lošim vođstvom, osećajući se dugo sputanim, naglo je usmerio svoj nesmotreni herojski prkos protiv tiranina i osvajača u trenutku njegove najveće moći."
Mladi kralj Petar (koga je samo Čerčil, u svojoj viziji, video kako silazi niz oluk) je mandat za obrazovanje nove vlade poverio generalu Dušanu Simoviću.
Istog, 27. marta, čim je primio vest o puču u Beogradu, Hitler je (pred Kajtelom, Jodlom, Geringom, Halderom, Brauhičom, Hojzingerom, Rintelenom i Ribentropom) objavio svoju nameru da napadne Jugoslaviju. Dao je Direktivu br. 25: "Vojna pobuna u Jugoslaviji izmenila je političku situaciju na Balkanu. Jugoslavija, čak i ako u početku bude davala izjave lojalnosti, mora biti smatrana neprijateljem i mora biti pobeđena što je brže moguće."
Skoro u isto to vreme, u Beogradu je novi ministar inostranih poslova Momčilo Ninčić pokušavao da nemačkom ambasadoru objasni stav vlade: nova vlada generala Simovića namerava da vodi politiku kneza Pavla i to bez ikakve izmene!
Gebelsova propaganda protiv Jugoslavije započela je odmah:
"Mi nećemo dozvoliti da nas vređaju te grupe plaćene bitanskim novcem", bio je komentar Ministarstva inostranih poslova Trećeg rajha.
Italijanska reakcija je bila nešto blaža. Fašistička štampa je izražavala "zbunjenost" i nadu da će "kad trezvenije razmisle, Jugosloveni shvatiti situaciju i neće počiniti samoubistvo". Musolini je pozvao potpredsednika vlade Slobodana Jovanovića u Rim na razgovore o politici nove vlade prema Osovini. Hitler je bombardovao Beograd, dana kad je profesor Jovanović trebalo da otputuje u Rim.
SOVJETSKI Savez je u prvo vreme zauzeo zagonetan stav prema novoj vladi, a sovjetska štampa je bila vrlo uzdržana prema događanjima u Beogradu. I pored toga što je u noći pred bombardovanje Beograda 6. aprila bio u Kremlju potpisan Sporazum o uzajamnoj pomoći, Sovjeti nisu odmah čestitali Simoviću.
U svojoj zapovesti Vermarhtu, 6. aprila, Hitler je rekao: "Od jutros je nemački narod u ratu sa spletkaroškom beogradskom vladom. Oružje ćemo položiti tek kad ta razbojnička banda bude konačno uklonjena i kad poslednji Britanac napusti ovaj deo evropskog kontinenta."
U Vašingtonu je 27. marta u ambasadu stigla ogromna količina cveća koje je odmah poslato bolnicama. Pored stotine telegrama podrške i telefonskih poziva, mngogobrojne osobe su dolazile da lično izraze divljenje srpskoj hrabrosti. Ruzvelt je sa krstarenja po Karibima uputio kralju Petru telegram u kojem izražava "iskrene želje za zdravlje i dobrobit Vašeg veličanstva i za slobodu i nezavisnost Jugoslavije".
Nekoliko dana kasnije, 3. aprila, Ruzvelt je u Beloj kući primio jugoslovenskog ambasadora Fotića i na kraju srdačnog razgovora rekao: "Zar ne mislite da bi za vas Srbe bilo mnogo bolje da opet postanete homogena država tako što ćete se odvojiti od svojih zapadnih delova. Ponovo biste bili jaki i ne biste trošili snagu na one beskonačne unutrašnje probleme i rasprave."
Posle bombardovanja Beograda, Ruzvelt je kralju Petru uputio novi telegram:
"Sjedinjene Države su duboko potresene ničim izazvanom i nemilosrdnom agresijom na narod Jugoslavije. Vlada i narod Sjedinjenih Država s divljenjem prate hrabru samoodbranu naroda Jugoslavije, koja predstavlja najsvetliji primer njihovog tradicionalnog junaštva."
Samoodbrana jugoslovenske vojske punoletnog kralja Petra Drugog trajala je svega dvanaest dana. U južnoj Srbiji Nemcima se predalo 40.000 vojnika i odmah su pali Skoplje i Bitolj, dok je u svim jedinicama u kojima je bilo Hrvata došlo do izdaja, dezertiranja, ubijanja starešina srpske nacionalnosti.
Komunisti su se svojski potrudili da doprinesu demoralisanju vojske: rasturali su letke u kojima su ljude pozivali na "pobunu protiv srpskih šovinista koji su zemlju uvukli u rat za odbranu britanskog imperijalizma i internacionalnog kapitalizma". Svi Hrvati oficiri požurili su u Zagreb da bi stupili u službu Nezavisne države Hrvatske koja je proglašena 10. aprila. Sledećeg, 11. aprila, Zagreb je radosno i svečano dočekao Nemce. Terorista Ante Pavelić proglašen je za ustaškog poglavnika.

BEZ BOGA?
"KAD bi došao na red da regent govori o teškim problemima, posmatrao ih je uvek polazivši sa religijskog stanovišta, a bezbožnost Trećeg rajha je bilo ono što ga je najviše brinulo, pre svega u pogledu budućnosti Nemačke, a sa njom i nove Evrope: 'Kako se mogu nadati uspehu bez Boga?', rekao mi je potišteno na kraju jednog takvog razgovora."
(Dnevnik gospođe Elc, neobjavljen, lični arhiv kneginje Jelisavete Karađorđević)
(Nastaviće se)