Srbi umorni od ratovanja

     Pišu: Miodrag Janković i Veljko Lalić
     SVE informacije koje je Vladislav Stakić objavio u svojoj knjizi sećanja na poslednje dane Kraljevine Jugoslavije dobio je lično od - kneza Pavla. U kneževoj arhivi s Kolumbija Univerziteta nalazimo mnogobrojna pisma dr Stakića s kojim se Pavle, i pored suprotstavljanja Dragiše Cvetkovića, dopisivao do smrti.
     Dolaskom u Johanesburg Pavle već 1946. dobija prvo pismo svog poverljivog čoveka. Donosi ga lično žena italijanskog ambasadora.
     „Doznao sam da ste u Johanesburgu i da ste Vi i Vaša porodica pošteđeni ove strašne nesreće koja nas je sve zadesila. Ovo utoliko pre što sam na kraju Vaše vladavine imao priliku da dođem u bliski kontakt s Vašim visočanstvom i bolje nego iko upoznam Vaše prave namere i misli vodilje spoljne politike. Moji razgovori s vama, s Musolinijem, s grofom Ćanom, s vašim ministrom dvora gospodinom Antićem, predstavljaju dragoceni doprinos rasvetljavanju naše istorije u tom teškom dobu i pružiće tačnu sliku pobuda koje su rukovodile Vaše visočanstvo da zemlju očuva u miru.“
      Stakić ga zatim obaveštava da ima ponudu da „objavi sve razgovore preko istog američkog izdavača koji je izdao memoare grofa Ćana“.
     "Ali, ja to ne želim da učinim pre nego što Vas obavestim i od Vas dobijem saglasnost o svemu što bi se u toj publikaciji moglo izneti. Moja želja ide i dalje. Da objavim samo moje memoare ne bi bilo dovoljno politički efikasno. Smatram da bi sve trebalo povezati u jednu ozbiljnu knjigu koja bi dala pravu sliku Vaše spoljne politike."
     TRI godine kasnije Stakić šalje knjigu Pavlu, pa kaže: „Vi znate da sam Vam odan, i da me uvek rukovode samo motivi višeg interesa. Ako smatrate da knjiga ne treba da bude objavljena, potpuno ću prihvatiti. Što se tiče Engleza, prestajem da budem merodavan, to ćete Vi najbolje osetiti i oceniti“.
     Sukob s Dragišom Cvetkovićem već je na pomolu. Stakić piše:
     „Jedno bih želeo. Ako objavimo knjigu, trebalo bi svakako pre Dragišine. Nemam lično ništa protiv njega, ali Dragiša za Vas, visočanstvo, predstavlja pre teret nego olakšanje. On je u svakom slučaju kriv. Vašim poverenjem našao se na jednom tako visokom položaju koji umnogome prevazilazi koeficijent njegovog ugleda i autoriteta.
     On nije uspeo da predstavi Vašu politiku, on je bio nesposoban čak da spreči jedan puč za koji su i vrapci u Beogradu znali da se priprema. Ako Vaša politika hoće da se predstavi u pravoj boji, da se oceni u svoj njenoj veličini, onda se mora odvojiti od svega onoga što bi predstavljalo čisto Dragišinu odbranu, zbog čega će njegova knjiga, ma kakve razloge iznela, uvek ostati samo 'Dragišina knjiga'.
     Prirodno je da ova naša treba da bude u skladu s njegovim osnovnim primesama, ali u svakom slučaju mora joj prethoditi. Utoliko pre što će ova imati Vašu patronažu, i to joj daje onaj ugled koji inače ne bi imala.
     Da li imate vesti o drugom delu? I da li ste rešeni da drugi deo izbacimo, ili da knjigu štampamo u celini? Kada se dogovarate s Vašim prijateljima iz Engleske, bilo bi možda vrlo interesantno čuti i njihovo mišljenje o drugom delu koji u svakom slučaju daje jednu širu interpretaciju vaše politike. Taj moj deo je hipokritski, ali zar nije baš to plus s Englezima?"
     ONDA naširoko priča o situaciji u zemlji i zaključuje rečima: "Mi Srbi smo u opadanju, umorni, premoreni od silnih bitaka, pa se i ne pojavljuju novi šefovi. Možda je poslednji bio Draža. Još jedna vest koja Vas može interesovati. Već nekoliko meseci pravi se sistematska propaganda za Milana Stojadinovića, kao jedinog 'jakog čoveka', 'državnika' svetskog glasa i formata, čoveka koji dobro stoji i s rimskom crkvom i Peronom i sa 'međunarodnim kapitalom' itd."
     Krajem 1950. Vladislav Stakić ponovo traži odobrenje da objavi knjigu:
     „U prilogu Vam šaljem pismo Loveta Edvardsa. Iz njega ćete videti da ni on, ni Mejtland nemaju od Vas nikakvih instrukcija. Molim Vas, Vaše visočanstvo, da mi iskreno saopštite da li želite da se knjiga objavi. Ako ima i jedan razlog da se ne objavi, recite. Ako smatrate da treći deo treba da se izbaci (pregovori s Italijanima), spreman sam da ga izostavim; ako budete mišljenja da ga treba objaviti, ja ću ga donekle izmeniti, razume se po prethodnoj saglasnosti Vašeg visočanstva.“
     I KNJIGA je objavljena 1951. godine. Prvi put se javno pričalo o pregovorima s Musolinijem i našim zahtevima za Solun. Cvetković je negodovao, objavio desetine brošura u kojima napada Stakića i priču o Solunu.
     Ali, 1958. godine Vladislav Stakić obaveštava kneza Pavla:
     „U Njujorku sam posetio profesora Hobtnera koji je skoro završio svoju knjigu o spoljnoj politici naše zemlje do izbijanja rata 1941. godine. Njegov zaključak je vrlo povoljan za politiku Vašeg visočanstva, mada on smatra da je isključeno da Dragiša Cvetković nije ništa znao o Solunu. Hobtner ima podatke Stejt departmenta, koji jasno ukazuju da je naša vlada, a specijalno Cincar-Marković, odmah posle izbijanja italijansko-grčkog rata vodila razgovore o Solunu i ukazivala na neizdrživu situaciju Jugoslavije ako bi se Solun dao Bugarskoj ili Italiji.
     Hobtneru sam rekao da je najbolja odbrana vaše politike da on kao svoje mišljenje jasno rekne da je jugoslovenska vlada morala voditi računa o Solunu, jer da je on jedino naše stvarno pristanište. Jugoslavija nikad nije zahtevala Solun, već je samo težila garanciji da ga ne dobiju ni Bugarska, ni Italija, ne u nameri da se dočepa Soluna, već samo u želji da osigura kako-tako svoja prava na slobodno pristanište.“

     NEMCIMA SVE NA TACNI
     CVETKOVIĆ je preko svojih veza u francuskoj prestonici, uspeo da ugledni dnevnik "Figaro" 4. 4. 1950. objavi njegovu verziju događaja u Beogradu od 27. marta 1941. godine, pod nazivom „Gde greši Vinston Čerčil?“.
     Cvetković daje preciznu sliku politike koju je vodila njegova vlada od 1939, pa do puča krajem marta 1941. Najpre daje pregled spoljne politike, a zatim i unutrašnje. Zanimljivo je da on ovde spominje i jedan nedovoljno poznat aspekt sporazuma Cvetković-Maček. Reč je o značajnoj ustavnoj promeni: "Sporazum je predviđao prelazak sa centralističkog na federalistički sistem. Po osnovu nove ustavne reforme, Jugoslavija je trebalo da bude podeljena na tri celine: srpsku, hrvatsku i slovenačku (suprotno aktuelnoj Titovoj centralističkoj ustavnoj reformi). Ova podela na tri celine odgovarala bi jugoslovenskoj etničkoj i nacionalnoj strukturi."
     U poglavlju "Stavovi Jugoslavije na početku Drugog svetskog rata", Cvetković ukazuje na činjenice:
     "Sva obaveštenja dobijena od diplomatskih i vojnih predstavnika Jugoslavije u Nemačkoj bila su direktno prosleđivana francuskim i engleskim diplomatskim predstavnicima. U nemačkoj 'Beloj knjizi', objavljenoj 1941. godine, posle okupacije Jugoslavije, objavljena je čitava serija telegrama koji su poticali od francuskog ministra-poslanika (u Beogradu) Brigera koja su se odnosila na razgovore i obaveštenja koja mu je dao predsednik Ministarskog saveta g. Cvetković. Ovi telegrami, otkriveni u famoznom vagonu francuskog Velikog Vrhovnog štaba u Kompijenju, ozbiljno su, u nemačkim očima, kompromitovali jugoslovensku vladu."
     "Potražnju i zahtev koji je Jugoslavija uputila Rusiji, da joj dopremi motorizovano naoružanje, jurišne tenkove i artiljeriju, kako bi bila u stanju da pruži odgovorajući otpor u slučaju nemačke agresije. Ruski poslanik u Beogradu, g. Plotnjikof, obećao je svaku pomoć Sovjeta. U momentu njegovog odlaska u Rusiju on je predsedniku vlade obećao traženo naoružanje. Tri meseca pre nego što se zaratilo, Plotnjikof je napustio Beograd i više se nije vratio."
     Zatim, Dragiša Cvetković precizno objašnjava sadržaj potpisanog sporazuma sa Silama osovine. On naročito naglašava važnost aneksa u kome se Osovina obavezuje da "neće tražiti ni pravo prolaza nemačkih trupa kroz jugoslovensku teritoriju ni upotrebu puteva i železnica za vojne ciljeve".
     To je, po njemu, "bio maksimum onoga što se moglo pokušati u interesu Jugoslavije". Njegova vlada, objasnio je, "želela je da odloži intervenciju Jugoslavije na strani saveznika do boljih dana".
     Na kraju, Cvetković je prikazao učinak koji je 27. mart imao kod saveznika i kod Nemaca. Suprotno Čerčilovom očekivanju, Simović nije pružio otpor, već je kapitulirao posle 11. dana i sklonio se u London sa svojom vladom. Vojno, rezultat puča je ravan nuli, moralno, možda je bio zrak svetlosti porobljenim narodima Evrope. Od puča su korist imali samo Nemci. Oni su tako dobili sve što je Jugoslavija proizvodila. I Cvetković daje samo najvažnije primere: 400.000 vagona kukuruza, 250.000 vagona pšenice, olovo i bakar, ceo stočni fond... I na kraju: "Ako svemu ovome dodamo ljudske gubitke, koji samo kad je o Srbima reč, dostižu milion osoba ubijenih, zaklanih od ustaša ili palih u raznim bitkama za vreme okupacije, mogao bi da se ima jasan uvid na učešće Jugoslavije u tom krvavom ratu."
(Nastaviće se)