Tuđi ratni doboši

Pišu: Miodrag Janković i Veljko Lalić
RAT između "srpske bele" i "crvene ruže", okončan je majskim prevratom 1903. godine. Srpski oficiri su počinili ubistvo kralja Aleksandra Prvog Obrenovića i kraljice Drage. Izvršena je krvna osveta za ubistvo Karađorđa i njegov unuk, Petar Prvi, seda na srpski presto.
Među oficirima kraljeubicama vrlo brzo dolazi do razlaza. Jedni zahtevaju da budu plaćeni (i njihovim zahtevima biva udovoljeno), drugi se već posle abdikacija prestolonaslednika Đorđa (1908) dele u dva tabora, postaju "bela" i "crna ruka".
Prestolonaslednik, pa regent Aleksandar spretno manevriše. Najpre je sa "crnom", a posle sa "belom" rukom. Koristi i jedne i druge, za svoje ciljeve. Na kraju, 1917. godine, u Solunu, organizuje "pravi staljinistički" (politički) sudski proces protiv "Crne ruke". Uspeva mu da "satera do duvara" moćnog vođu "Crne ruke" pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa! Aleksandrov vojni sud osuđuje mnoge srpske oficire, ali samo trojicu na smrt: Apisa, Vulovića i Malobabića. Kobnog 13. juna 1917. godine, nedaleko od Soluna, u jednoj jaruzi, pogubljeni su Apis i njegova dva druga. Veliki borci za slobodu Srbije pali su od srpskih kuršuma. I stvorena je Jugoslavija.
Izvestan broj tih "crnorukaca" postaju, već 1. decembra 1918. godine, zakleti neprijatelji Kraljevine SHS. Najznačajniji među njima je Mustafa Golubić (on se javno zakleo da će osvetiti ubistvo Apisa, Vulovića i Malobabića), zatim, tu su Božin Simić, pukovnik Velimir Vemić, pukovnik Vladimir Tucović...
GOLUBIĆ i Simić su izabrali da služe interesima SSSR-a. Ima ozbiljnih hipoteza da je Golubić, kao oficir NKVD-a, učestvovao u ubistvu kralja Aleksandra u Marselju. Ono što je sasvim sigurno jeste to, da je Golubić "orkestrirao" ubistvo Lava Trockog u Meksiku. I gle, Mustafu Golubića nalazimo u Srbiji već od februara 1941. godine.
Božin Simić se, posle dvadeset godina, vratio u Srbiju 1936. godine. To mu je dozvolio ministar dvora Milan Antić (svakako ne bez znanja kneza Pavla).
Bivšeg "crnorukca" Božina Simića, značajnu ličnost Srpskog kulturnog kluba, kojeg vode Slobodan Jovanović i Dragiša Vasić, Milan Antić je preporučio knezu Pavlu kada je trebalo uspostaviti diplomatske odnose sa SSSR-om. I tako Simić ulazi u "igru" i postaje jedan od pučista. Svakako, Milan Antić to nije učinio kako bi dodao još ulja na vatru, već ne bi li smirio strasti, sve raspoložive snage uključio zarad odbrane zemlje.
Pukovnik Velimir Vemić je od prvih dana bio član tajne prevratničke organizacije Slobodana Jovanovića "Konspiracija".
"Bela ruka" je takođe prisutna. Njen najeminentniji predstavnik je general Petar Živković. Posle neuspelog atentata na Stojadinovića, u Skupštini, Živkovića je knez Pavle uklonio. General je to loše primio i - rešio da se osveti.
KRAJEM 1946. godine, u Parizu, ostareli i bolesni general Živković je Mihajlu Gluščeviću rekao reč-dve o puču:
Ž.: - Meni se sve to nije dopalo, zato i nisam hteo lično da ulazim u vladu već sam iz naše grupe delegirao Jeftića.
G.: - Zar se sve to nije moglo sprečiti? Ako je nova vlada priznala pakt, zar se nisu mogle sprečiti vulgarne scene protiv nemačkog ambasadora?
Ž.: - Moglo je, moglo. Ali su svu tu larmu vodili Englezi. Njima je jedino išlo u račun da Jugoslavija zarati i da se nemački pritisak na njih smanji.
G.: - Ali u to doba nije bilo bojišta u Evropi, takoreći.
Ž.: - Dabome. Ali su Englezi gledali drugačije. Uvukli su nas u rat, pa nas ostavili.
G.: - Možda prodali?...
Ž.: - Prodali ne, ali ostavili i bacili Rusima...

Iz ovoga se dovoljno jasno vidi da je general Živković bio šef jedne grupe zaverenika koji su radili na obaranju namesničkog režima. Dugačak staž je imao: 38 godina!

Bivšeg "crnorukca" Mustafu Golubića je, 1941. godine, lično Staljin poslao u Beograd da stane na čelo KPJ i po zapovesti iz Moskve započne dizanje ustanka. Mustafa je za tu priliku bio unapređen u generala NKVD-a. Golubić je u Beogradu već imao svoju organizaciju, nazvanu "Crveni kamerni orkestar".
General Simović je bio u vezi sa Golubićem. Dovoljno je napomenuti da su posle puča, Golubić i Božin Simić, zajedno, iz Beograda, avionom otputovili u Moskvu kako bi prisustvovali potpisivanju Sporazuma o prijateljstvu. (Ovaj bezvredni akt je potpisan u zoru 6. aprila 1941. godine.)
Božin Simić je bio u dosluhu sa Simovićem. Posetio ga je 26. marta i obavestio ga o raspoloženju Sovjeta da sa Jugoslavijom zaključe Sporazum. Možda je to bilo ono što je rukovodilo namere Simovića?
NA mikrofilmovima koji su stigli sa Kolumbija univerziteta, nalazi se veći broj dokumenata koji se odnose na Solunski proces. Da se zaključiti da je knez Pavle odlično poznavao problem i da je, u interesu države, nastojao da ga reši. Pomilovanje i uključivanje Božina Simića u državne poslove, dovoljno govore. Jedino što knez nije shvatao, bila je ta čudna ostrašćenost ovih ljudi i više nego neobična - odrođenost. Svemu su bili spremni da služe, samo ne svome, srpskom narodu.
I tako, 5. juna 1941. godine, Staljinovi agenti Mustafa Golubić i Mate Vidaković digli su u vazduh municiju koju su Nemci zaplenili u aprilskom ratu. Strašna eksplozija u smederevskoj tvrđavi skoro je uništila grad i ubila 4.000 Srba.
Drugarica Jara Ribnikar, u čijoj se kući tada krio Tito i njegov CK, potkazala je druga Mustafu nemačkom Gestapu i ovaj Titov veliki rival je uhapšen 7. juna i odveden u Banjički logor. Ne zna se tačno kad, u šatorskom krilu je donesen u Dvorski park (danas Pionirski!), stavljen u stolicu i streljan. Sahranjen je odmah u blizini Muzeja kneza Pavla. Kad je Crvena armija oktobra 1944. godine uzela Beograd, odmah je grob Mustafe Golubića pronađen. Otkopan je, autopsiju je izvršio dr Vojislav Stojanović i tom prilikom je utvrđeno da su mu skoro sve kosti bile polomljene. Herojskom smrću je umro taj "crnorukac", kome je uspelo da se osveti kralju Aleksandru za ubistvo Apisa, Malobabića i Vulovića... uništivši mu i dinastiju. Da bi osveta imala svoju pravu boju, više od milion Srba je ovu mržnju platilo svojom krvlju. Bolji je grob, zar ne?

ORGIJE PIJANOG MAJORA
PETAR Živković (1879-1947) je rođen u Negotinu, a umro u Parizu. U majskom prevratu imao je neznatnu ulogu (trebalo je da otključa kapiju dvora, što mu je jedva uspelo), ali je ipak kasnije bio prihvaćen kao zaverenik.
Posedovao je niz kompromitujućih dokumenata o (budućem kralju) Aleksandru i tako ga vezao za sebe, postavši vođa Aleksandrove kamarile koja je kasnije nazvana "Bela ruka".
Pred kraj srpsko-bugarskog rata protiv Turske, major Živković je bio određen da komanduje konjicom Timočke divizije. Posle pobede srpske vojske kod Kumanova, njegova jedinica je poslata da sa Drugom armijom pomogne Bugarima da osvoje Jedrene. Kako je konjica u opsadama neupotrebljiva, Živković i njegovi oficiri su časove i časove provodili u pijančenju i orgijama. Jednog dana je jedan lepo građeni konjanik saopštio svom pretpostavljenom da ga je major Živković naterao da bude aktivni partner u homoseksualnom odnosu sa njim. Komandant Druge armije Stepa Stepanović je zatražio da Živković bude izveden pred vojni sud. Živković se obratio Apisu i ovaj mu je velikodušno pomogao "kako se ne bi ukaljala čast srpske vojske". Živković je Apisu ovo dobro vratio tako, što je na zahtev regenta Aleksandra "namestio" Solunski proces.
Kada je 6. januara 1929. godine kralj Aleksandar suspendovao tzv. Vidovdanski ustav, svog vernog Petra Živkovića je postavio za predsednika vlade. Od 1931, Živković je, opet na zahtev kralja, osnovao dvorsku opozicionu Jugoslovensku narodnu stranku, u kojoj mu je pomoćnik bio Svetislav Hođera.

DIRIGENT JOVANOVIĆ
NIJE samo Dragiša Cvetković tačno ocenio Slobodana Jovanovića. I Miloš Crnjanski je primetio da naš čuveni pravnik, pisac, predsednik Srpske kraljeske akademije nauka i umetnosti, znao da bude savršen cinik i palanački spletkaroš.
     "Jovanović je mrzeo kneza, onako, kako usedelice mrze."
     Kad bih skretao pažnju Jovanoviću, da je knez uspostavio odnose sa Sovjetima, on bi mi odgovarao: da, da bi dobio svoje nasledstvo u Rusiji a kad je knez nasledio svoju tetku u Italiji, da mu je to papa omogućio, i svakako, tek kad je knez, tajno, sa familijom, prešao u katoličku veru (?)
     Meni je naročito bila smešna teza Jovanovićeva da je knez Pavle hteo, da se domogne prestola RUSKOG cara, pomoću Hitlera. Jovanović mi je odgovorio da, izgleda, ja ne znam kneževu suprugu, Olgu. Simović, Knežević, Ninčić, Trifunović, svirali su, u tom orkestru, protiv kneza, kao u frulu, trumbetu, klarinet i harmoniku, ali je tek Jovanović, sve to, orkestrirao i dirigovao. Kad bih mu ponavljao da je knez u Keniji, oronuo, bolestan, zarastao u bradu, Slobodan bi se smejao. Veli, nije - nego lovi lavove sa guvernerom, u Najrobiju".
(Nastaviće se)