Bratska pomoć Moskve

Pišu: Miodrag JANKOVIĆ i Veljko LALIĆ
POPUT Namesništva i Simovićeva vlada spas je pokušala da nađe u Rusima. Ministar spoljnih poslova Momčilo Ninčić obavestio je Gavrilovića 1. aprila 1941. da je od Molotova dobio uveravanja da je Moskva spremna za vojni sporazum i zbog toga je u Moskvu poslao pukovnike Božina Simića i Dragutina Savića s uputstvima i punim ovlašćenjem da zajedno s Gavrilovićem potpišu dokument.
     Ali... 4. aprila stiže odgovor iz Moskve. Gavrilovićeva depeša “strogo pov. 170”:
     - Simić i Savić stigli su drugog uveče, a juče smo imali prvi sastanak s Višinskim. Podneli smo mu naše nacrte ugovora i vojne konvencije. On nam je odmah rekao da je njemu sklapanje vojnog saveza potpuno novo i da to mora da podnese vladi, a pošto shvata hitnost i ozbiljnost cele stvari odgovor će nam dati danas.
     Na prvom današnjem sastanku on nam je rekao da je njegovoj vladi nezgodno da prva raskine svoje odnose s Nemačkom, jer bi potpisivanje jednog takvog ugovora to praktično i značilo. Uz to je napomenuo da je za vojni savez potrebno znati i kakve su obostrane vojne snage, tj. da sovjetska vlada zato predlaže zaključenje ugovora o prijateljstvu i nenapadanju čiji nam nacrt podnosi. Taj nacrt glasi:
     UGOVOR O PRIJATELJSTVU I NENAPADANJU IZMEĐU KRALJEVINE JUGOSLAVIJE I SAVEZA SOVJETSKIH SOCIJALISTIČKIH REPUBLIKA     
Njegovo veličanstvo kralj Jugoslavije i Prezidijum Vrhovnog saveta SSSR nadahnuti prijateljstvom koje postoji između obe države i ubeđeni, da je njihov zajednički interes očuvanje mira, rešili su da zaključe ugovor o prijateljstvu i nenapadanju.
član 1: Obe strane ugovornice obavezuju se uzajamno da poštuju nezavisnost, suverena prava i teritorijalnu celokupnost Jugoslavije i SSSR.
član 2: U slučaju da jedna od strana ugovornica bude napadnuta od strane neke treće države, druga strana ugovornica obavezuje se da neće ukazivati pomoć toj državi za sve vreme trajanja tog ugovora.
U članu 3 kaže se da ugovor važi na rok od pet godina, u četvrtom da stupa na snagu potpisivanjem, i u petom ono ceremonijalno da se pravi na dva jezika.
GAVRILOVIĆ zatim kaže: “Iako ovo nije bio ugovor o vojnom savezu, za čiji smo potpis bili ovlašćeni, smatrali smo da ga možemo prihvatiti i potpisati iz ovih razloga:
1. Zbog člana drugog prema kome bi Nemačka za slučaj napada na Jugoslaviju morala da računa da će biti lišena snabdevanja iz SSSR. U tom slučaju imala bi samo gorivo iz Rumunije, što bi navelo Nemačku na razmišljanje.
2. Zbog toga što smo dobili utisak da je ovo možda prva etapa ka vojnom savezu.
3. Zato što je Višinski u nekoliko mahova izričito izjavljivao gotovost za ustupanje ratnog materijala i tražio odmah obaveštenje šta nam je sve potrebno da bi nam se moglo hitno dostaviti. Ova su mu obaveštenja odmah data s naznačenjem hitnosti i o tome će dalje da brine naš vojni izaslanik.
4. Na napomenu pukovnika Savića da se ovaj pakt može odmah iskoristiti za diplomatsko uticanje na Berlin, Višinski je rekao da su oni već mislili da na osnovu ovoga učine korak u Berlinu gde bi njihov ambasador izjavio nemačkoj vladi da SSSR nikako ne želi napad na Jugoslaviju, s kojom je zaključila ovaj sporazum iz čijeg člana 1 se vidi da je SSSR stalo do nezavisnosti, suverenosti i integriteta Jugoslavije.
Pola časa kasnije, na drugom sastanku, Višinski nas je izvestio da će s njihove strane potpisati samo Molotov, i da prema tome treba da se utvrdi ko će s naše strane potpisati, da li sve troje ili samo ja. Tom prilikom je ubrzao objavljivanje sporazuma još za večeras, umesto petog, kako je bilo predviđeno.
Sat kasnije ponovo nas je pozvao Višinski i tom prilikom mi je uručio drugu redakciju ugovora sa sledećim izmenama: u članu 1: posle reči 'obavezuju se' - umeću se reči: 'da se uzdrže od svakog napada u međusobnim odnosima' i da poštuju nezavisnost, itd.
Član 2 u novoj redakciji gubi svoj smisao i efekat pošto sada glasi: 'U slučaju da jedna strana bude napadnuta od treće države, druga strana obavezuje se da zadrži politiku neutralnosti i prijateljstva.'
SKRENUO sam mu pažnju da je ovo sada slabo. On mi je objasnio da ovu veliku izmenu unose zato što bi Nemačka mogla shvatiti da bi oni odmah prekinuli liferovanje, što bi ih pre vremena uvuklo u rat s Nemačkom, jer bi Hitler odmah napao.
Nismo mogli prihvatiti ove izmene jer bi ova još sada objavljena neutralnost za slučaj nemačkog napada samo ohrabrila Nemce i oslobodila još više njihove sadašnje sile prema sovjetskoj Rusiji, dok bi možda obeshrabrila naš narod koji bi protivno svome očekivanju i pre nemačkog napada saznao da će Rusija ostati mirna. Zato sam tražio ponovni sastanak s Višinskim, izneo mu ove razloge i umolio ga da odložimo potpisivanje do odobrenja Kraljevske vlade. On mi je izjavio da vrlo žali što se odlaže potpisivanje, jer 'ono što je danas moguće može sutra biti nemoguće'."
Gavrilović je zato pokušao da napravi mali manevar. Rekao je Višinskom da će potpisati ugovor uz dva uslova: da se član o neutralnosti zameni izjavom da će Rusija u slučaju napada i dalje zadržati prijateljske odnose s Jugoslavijom, kao i da ugovor potpišu Simić i Savić iako za to nisu pozvani. To bi bila značajna simbolika pošto potpisuju kao oficiri.
Ali i Višinski je imao svoj adut. Bio je to: general Dušan Simović. Petog aprila komeser za spoljne poslove Andrej Višinski spojio je ambasadora Jugoslavije s njegovim predsednikom vlade. Milan Gavrilović je o tome pisao Jakobu Hobtenu:
- Potpišite što vam Rusi predlažu - rekao je Simović.
- Ne mogu, generale. Znam šta mi je dužnost i koji mi je posao.
- Morate potpisati.
- Ne mogu, generale. Imajte poverenja u mene.
- Potpišite Gavriloviću.
- Znam šta radim. Ne mogu potpisati taj dokument.
- U redu. Ako hoćete naredbu, onda vam ja naređujem da potpišete!
- Znam šta radim. Imajte poverenja.
NIJE prošlo ni deset minuta, zvao je Višinski.
- Hoćete li doći.
- Neću - ostao je uporan naš ambasador u Moskvi.
- Kako!?
- Rekao sam neću, ne dolazim.
- Ali vi imate nalog. Vi morate potpisati.
- Znam. Ali neću potpisati. Ne mogu, ruka mi odbija poslušnost.
Višinski je tresnuo slušalicu. Oko deset uveče javio se ponovo. “Hajde, Gavriloviću, dođite mi vas čekamo.”
- Mogu da dođem, ali ne mogu potpisati ako se ne izmeni klauzula.
- Dođite, molim vas - rekao je Višinski.
U Kremlju su Milana Gavrilovića čekali Staljin, Molotov, Višinski i drugi. Član 2 bio je izmenjen.
- Mislim da će doktor Gavrilović prihvatiti ovu izmenu - ponosno je kazao Molotov.
- Prihvatam i zahvaljujem vam.
- Ne, ne zahvaljujte meni. Ne meni. Zahvalite našem drugu Staljinu. Mi ništa ne činimo bez našeg druga Staljina - uzvratio je Molotov.
Gavrilović se okrenuo i zahvalio Staljinu, koji je odgovorio:
- Imali ste pravo, gospodine Gavriloviću. Da smo zadržali formulaciju o neutralnosti, značilo bi da će u slučaju napada na vas Sovjetski Savez prati ruke nad vašom sudbinom.
Bila je duboka noć. 6. aprila ujutru, Jugoslavija i Sovjetski Savez potpisali su ugovor o nenapadanju. Nemački avioni već su poleteli ka Beogradu...

TAJNI PREGOVORI
PREGOVORE o vojnom savezu sa Sovjetskim Savezom započeo je još knez Pavle. To je otkrio američki dnevnik "Njujork tajms". Milan Gavrilović bio je u šoku.
- Engleski ambasador bio je vrlo iznenađen i upitao me da li zaista vodim te pregovore. I ja sam bio iznenađen da je američki dopisnik mogao da sazna. Bilo mi je i neprijatno zato što je bio veoma obazriv prema meni, a smatrao sam da o ovome ne treba da ga obaveštavam. Morao sam reći da se tu radi o nekim privatnim sugestijama, da ja ovde nikakve pregovore ne vodim niti imam ovlašćenja. Video sam da očigledno, ipak, zna sve.
Gavrilović zatim razrađuje plan. Kaže:
- Sovjetska vlada može odbiti ovo moje sondiranje. U tom slučaju naša vlada potpuno je pokrivena pred narodom čije su simpatije za Rusiju poznate. Da ništa drugo nije, iz ovog razloga treba pokušati. Možemo u jednom trenutku javno reći da smo pokušali, ali da Rusija nije htela ili nije smela.
Sovjetska Rusija može primiti, a potom postaviti takve uslove i razvlačiti, kao s naoružanjem. Mogu i prihvatiti ozbiljno. U tom slučaju ne bismo bili sami prema Nemačkoj, a njihova je stvar kako će oni da objasne Nemcima, ako se ne bi išlo putem paralelnog zaključivanja, o kome govori "Njujork tajms".
Američki dnevnik imao je prave informacije. Beograd je želeo da potpiše ugovor s Nemcima, Rusima i Italijanima, kako smo videli iz Stakićevih tajnih misija. Rusi su, ipak, to saznali, i 23. marta u ponoć Višinski je pozvao Gavrilovića:
- Odgovor sovjetske vlade postao je bespredmetan, pošto se vaša vlada već odlučila da priđe Osovini. To su naši poslednji izveštaji i mi verujemo da su tačni.
(Nastaviće se)