Verni knežev saputnik

     Pišu: Miodrag JANKOVIĆ i Veljko LALIĆ
     U ARHIVU kneza Pavla nalaze se sva pisma koja mu je uputio gospodin Milan Kašanin. Godine 1939, Kašanin je, u izdanju Muzeja kneza Pavla objavio izvanredno lepu knjigu (na francuskom jeziku) "Umetnost Jugoslavije" i prvi primerak poslao knezu Pavlu, čijeg Muzeja je Kašanin bio direktor.
     "Beograd, 16. IV 1939.
     Vaše kraljevsko visočanstvo,
     Istinski sam srećan što Vam se svidela knjiga o našoj umetnosti. Dozvolite da Vam toplo blagodarim na laskavom mišljenju i pismu koje me je tako prijatno iznenadilo. Vaša pohvala, visočanstvo, to je najveće priznanje koje sam mogao dobiti, i najveće ohrabrenje za dalji moj rad, jer ni do čijeg mišljenja na svetu ne držim koliko do Vašeg.
     Znam da ste sada u velikom poslu i da Vas ne mogu viđati onako često kao ranije. Ali isto onako želim i isto onako verujem da će sve Vaše brige i napori dovesti do uspeha. Naš svet je sav zabrinut, ali niko nije malodušan.
     Ja bezgranično verujem u srpski narod, u Srbiju i onoga koji ih sad vodi.

Iskreno odani
M. Kašanin."
     Ovo je pismo jednog elitnog Srbina neponovljivom i najblagorodnijem srpskom knezu. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog ovog pisma, trebalo bi kršiti pravopis kada se piše "knez Pavle" i knez pisati velikim slovom.
     Te iste, 1939. godine, Muzej kneza Pavla je priredio prestižnu izložbu "Sto godina francuskog slikarstva - od Davida do Sezana".
     KNEZ Pavle i Milan Kašanin su osnovali Muzej savremene umetnosti u Beogradu, u Konaku kneginje Ljubice, početkom 1929. godine. Još 1925, knez zamišlja svoj muzej i piše svojim bogatim prijateljoma i rođacima:
     "Moja zemlja Srbija nema nijednu umetničku galeriju, a već mnogo godina želim da otvorim galeriju u Beogradu. Moja vlada je, naravno, obezbedila zgradu za ti svrhu, s tim da ja na početku obezbedim dovoljno slika da se stvori jezgro jedne nacionalne zbirke. Predlažem da to bude galerija moderne umetnosti i da se u njoj ne izlažu dela nastala pre devetnaestog veka."
     I ubrzo su pokloni počeli da pristižu. Među prvima, gospođa Berenson je novom muzeju poklonila jednog Kamija Pisaroa. Za dve godine knez je dobio oko pedeset slika, između ostalih dela slikara: Džordža Skota, Đ. Buskaljonea, Marije Baškircev, Paje Jovanovića, Kondera...
     Direktor Muzeja postao je diplomirani istoričar umetnosti na Sorboni, doktor nauka, književnik, umetnički kritičar, Milan Kašanin, potonji verni saputnik kneza Pavla, ličnost koja je sa knezom podelila slavu ali i nemilost posle Drugog svetskog rata.
     Kredo Milana Kašanina glasi: "Ne verujte slepo nikom, ni sebi ni drugima, nego se stalno kontrolišite, dok ne dođete do jednog svega iskrenog, dubokog uverenja. Nemojte biti snob, niti papagaj. Bolje je ne voleti, nego voleti lažno."
     Stil Milana Kašanina je, sigurno, jedan od najfascinantnijih u srpskoj kulturi. On je duboko i plodonosno pojmio smisao celine srpske kulture, a Muzej kneza Pavla je Kašanin ustrojio tako, da bi pokazao prožimanje našeg i evropskog lepog. Postavka Muzeja i ceo potonji rad Kašaninov, svedoče da je tragao za izrazom najviše moguće suverenosti, tj. neuništivosti celine u kojoj se ostvarilo savršenstvo.
     MILANU Kašaninu dugujemo onu tako značajnu knjigu "Srpska književnost u srednjem veku", dugujemo mu časopis "Umetnički pregled" (izdanje Muzeja kneza Pavla), knjige: "Umetnost Vojvodine" (sa Veljkom Petrovićem), "Dva veka srpskog slikarstva", "Umetnost i umetnici", "Pogledi i misli", "Slučajna otkrića"... Galeriju fresaka...
     Pravo je čudo da su se sreli i tako uspešno sarađivali knez Pavle i Milan Kašanin. Iz navedenog pisma vidi se kakvo su poštovanje imali jedan za drugog. Njihov dugogodišnji trud imao je svoju apoteozu osnivanjem Muzeja kneza Pavla 18. januara 1935. godine.

Posle Drugog svetskog rata sreli su se svega jedanput, u Parizu, 1972. U Arhivu kneževom o tome susretu nema ničega. Ni Kašanin o tome ništa nije ostavio. Možemo samo da zamišljamo šta su tada jedan drugom rekli, kako su gledali jedan u drugog, o čemu su ćutali... Velika prijateljstva, kao njihovo, imaju za rezultat lepotu, a lepota je istorijska stvar, jer zasniva se na ljubavi koja je najviša vrednost. Na ljubavi "za lepotom koju je stvorila ljudska ruka", kako je to u jednom pismu Bernardu Berensonu, napisao knez Pavle.

U Arhivu, koji je stigao sa Kolumbija univerziteta, nalazi se veći broj pisama, dokumenata, koja se odnose na interes koji je knez Pavle imao za slikarstvo. On je bio školovan istoričar umetnosti i nijedan od dokumenata se nije slučajno našao u Zbirci. Knez je svaki slobodan trenutak posvećivao izučavanju besmrtnih dela slikara kao što su bili: Ticijan, Tintoreto, Belini, Mantenja, Rubens, El Greko, Goja, Luka Kranah, Basano, Šarden, Klod Loren, Nikola Pusen...
VOLEĆI slikarstvo i, naravno, sve lepe umetnosti, knez Pavle kao da se pridržavao jednog Pusenovog saveta: "Stvari u kojima ima savršenstva ne treba da se gledaju sa žurbom nego u dokolici, sa rasuđivanjem i razumom. Da bi čovek o njima doneo pravilan sud, treba da upotrebi ista sredstva koja su potrebna da se ta dela dobro urade."
Pre nego što je kupio jedan Ticijanov portret, knez je proveo sa slikom tri dana i zabeležio:
"Shvatio sam da je to slika s kojom bih želeo da provedem čitav život."
Knez je svoju omiljenu sliku "Glava svetog Jeronima" od Mantenje, čuvao umotanu u svojoj svilenoj košulji!
U privatnoj zbirci kneza Pavla, koja se i danas nalazi u Belom dvoru na Dedinju, nalaze se mnogobrojne slike velikih majstora: Nikole Pusena "Adonis i Venera" i "Tri monaha", Simona Vuea, Gaspara Digea, Đovanija Karijanija, Palme Starijeg, Veronezea, Domenika Bekafumija, Albrehta Altdorfera, Ežena Delakroa, Fromantena, Kanaleta, Boningtona... jedna izuzetno vredna kolekcija porcelana rađena u manufakturi u Sevru...
KNEZ je svom muzeju darivao mnogobrojne slike domaćih i stranih majstora, spomenuti treba slike Koroa, Derena, Sisleja, Ilje Rjepina, Leona Ogista Lermita... Njegovi veliki prijatelji, sa kojima je imao živu prepisku tokom mnogo godina, gospođa i gospodin Berenson darivali su Muzeju remek-delo Anrija Matisa "Crvene bukve". Čuvena engleska kolekcionarka Čester-Biti poklonila je remek-delo Kamija Pisaroa "Trg Francuskog pozorišta", a gospodin Ešer iz Ciriha, lepu Vijarovu sliku "Enterijer". Najzad, gospodin Vijo darovao je jednu Gogenovu sliku "Velika Tahićanka"...
Uz pomoć kneza Pavla, Kašanin je tridesetih godina uspeo da kupi za Muzej slike Monea, Renoara, Dega, Derena, Vlamenka, Van Dongena, Utrila, Bonara, Gistava Moroa, Tuluz-Lotreka, Anrija Matisa, Žorža Ruoa, Suzane Valadon...
Muzej kneza Pavla se nalazio u Dvorskom parku (još Pionirskom). Danas je tu Predsedništvo Republike. Nema ni spomen-ploče da podseti na nekadašnji ponos Beograda. Na veliko delo kneza Pavla i Milana Kašanina. Ono što je knez rekao, potvrdilo se:
"Teška sudbina našeg naroda, koja nas je od pamtiveka pratila, i koja je nemilosrdno rušila napore prethodnih generacija, još se jednom ponovila."

PONOS BEOGRADA
OTVARAJUĆI Muzej, knez Pavle je rekao: "Posle Svetskog rata, opet su naše tekovine od preko jednog stoleća bile delom upropašćene. Teška sudbina našeg naroda, koja nas je od pamtiveka pratila, i koja je nemilosrdno rušila napore prethodnih generacija, još se jednom ponovila. Trebalo je spasti ono malo zaostalog blaga i prikupiti retke ostatke, koje je opšta i sudbonosna oluja poštedela. Mi smo to u granicama mogućnosti učinili, i tome pridodali jednu reprezentativnu zbirku moderne umetnosti našeg doba, koliko se to moglo učiniti sa našim skromnim sredstvima... Nadam se da će Beograđani sa ponosom i pijetetom posmatrati relikvije naše teške istorije i iz njih crpeti ljubav za tradicije i nauk za budućnost. Svaka stopa je bila krvlju natopljena, i naša je dužnost da se setimo gigantskog napora koji je sada krunisan uspehom. Na nama je da to veliko i krasno delo sačuvamo. Retki ostaci naših prvih i slavnih nacionalnih neimara Nemanjića nalaze se u prizemlju. Na prvom spratu samo jedna otvorena vrata odvajaju Karađorđevu sobu od Miloševe - napore jedne i druge dinastije za dobro i veličinu otadžbine. Drugi sprat je posvećen modernoj umetnosti, i ja se nadam da će koristiti našim mladim umetnicima kod kojih nailazimo na toliko dara... Želim privući vašu pažnju, gospodo, na mog dugogodišnjeg saradnika u ovom poslu g. Kašanina, bez čijeg znanja, rada, požrtvovanja i strpljenja ne bismo se danas mogli ovde sastati."
(Nastavlja se)