Kazna ljutog Kaligule

U ISTORIJI čovečanstava, u njenom prapočetku, najstariji način pogubljenja bio je - kamenovanje.

Ako su, dakle, pojedinci ili množina, u gnevu, nekog prestupnika ili zločinca ubili na pomenuti način, tu se ne može govoriti o smrtnoj kazni uopšte, u užem smislu, jer je to karakterisano kao delo osvete ili odbrane.

Ali, kada su utvrđene određene norme i kažnjavanja po zakonu, kamenovanje kao forma i način kažnjavanja nije ušlo u sudski običaj, čak i kod najstarijih, primitivnih naroda. Na Balkanu, mimo zakona, u narodu se dugo održalo kamenovanje: činio ga je narod, u gnevu, najčešće nad ženama koje su proglašene za veštice (donosile zlo plemenu) ili čedomorke (uništavale svoj porod).

Stari Grci su kamenovali izdajnike i brakolomnike. To isto su činili i stari Rimljani koji su mnoge običaje i državotvornost preuzeli od Helena.

Kada je apostol Filip od tiranina Nerona bio osuđen na kaznu smrti (razapet na krst sa koga je i dalje propovedao hrišćansko učenje i Jevanđelje), ogromna masa Rimljana, u gnevu, zasula ga je kamenjem i tako - `ućutkala`.

Oni koji su otkrili Ameriku (Novi svet) u svojim svedočenjima tvrdili su da su se i tamo, među Indijancima, smrtne kazne izvršavale kamenovanjem.

KAO i kamenovanje, vrlo staro bilo je bacanje osuđenika sa visine. Bacala se žrtva sa kakve stene ili kule. Za ovu kaznu se verovalo da nije bila tako grozna, jer u njoj nije mogao da učestvuje ceo narod; ono nije bilo izvršenje presude, nego je često bilo akt zverske samovolje kakvog tiranina, vlastodršca koji je raspolagao životom žrtve.

Dakle, u starom veku, i Grci i Rimljani bacali su osuđenika sa visine, visokih stena. I danas u Rimu postoji lokalitet koji se zove Tarapijska stena. To je bilo gubilište za osuđene i ono je vekovima bilo u `upotrebi`. Po zakonima `12 tablica` sa ove strane bacani su: lažni svedoci, majke čedomorke, buntovnici protiv vlasti, izdajnici zemlje, rodoskvrnavitelji, lopovi i pljačkaši božjih hramova, robovi koji su krali, `secikese`, pa primaoci i davaoci mita i podmitljivci...

Iako obaranje s velike visine prvobitno nije smatrano kao grozna kazna, ipak je ono smatrano kao sramna kazna za onoga koji je bio od njenog izvršenja pomilovan, jer je trajno gubio čast i bio zauvek među sugrađanima - obeležen.

Ovo gubilište - bacanje sa Tarpejskih stena - naročito je u kažnjavanju bilo popularno u vreme vladavine Kaligule i Tiberija. Međutim, u progonu Hrišćana ovaj način kažnjavanja upražnjavan je u starom veku širom Rimske imperije.

Kod starih Germana bacanje sa stena ili kula nije bilo uobičajeno niti prihvaćeno u zakonu, ali su Germani zarobljenike kažnjavali na taj način što su ih bacali u blatišta i baruštine gde su kažnjenici nesrećno završavali.

U SREDNJEM veku bacanje sa stena ili kula nije nikada izvršavano kao sudska presuda, ali je zato bio brutalni akt nasilnika nad svojim žrtvama. Iz tog vremena u sudskoj istoriji ostao je poznat događaj iz Praga kada je husinski vođa Jan Žiška 1419. godine kroz prozor bacio 15 svojih savetnika, jer su mu, navodno, dali pogrešne savete. I docnije je u Pragu bilo sličnih kazni.

Gde je prvi put čovek raspet na krst i ko je u sudskoj praksi pronašao takvu smrt - apsolutno se ne može utvrditi, ali je ovaj način kažnjavanja naročito bio raširen u starim civilizacijama u vreme borbe protiv paganizma i uvođenja jednoboštva (hrišćanstva). I u ratovima se često primenjivao sistem kažnjavanja zarobljenika raspinjanjem na krst.

Kada je Darije osvojio Vavilon, na javnim mestima razapeo je 300 najotmenijih i najuglednijih Vavilonaca. Slično je uradio i Aleksandar Veliki: kada je osvojio grad Tir, naredio je da se razapnu najhrabriji tirski junaci. Tir je, kako pišu stari hroničari, bio `ukrašen` sa više od 2.000 raspeća, tirskih junaka.

Stari Grci su ovaj način kažnjavanja primili preko Azije, ali ga nikada zvanično nisu uvrstili u svoj kazneni zakonik. Međutim, u svoj kazneni zakonik uveli su ga stari Rimljani tri veka pre Hrista.

RASPINJANJE kao sudsko kazneno sredstvo postojalo je još nekoliko vekova posle Hrista, a zvanično ga je ukinuo svojim `dekretom` car Konstantin 337. godine kada je primio hrišćanstvo.

Kod evropskih naroda, u srednjem veku raspinjanje na krst sasvim je prestalo. Poznat je samo jedan slučaj kada je u velikoj srdžbi narod u Tiru razapeo jednog sveštenika.

U istoriji rimskog prava - kada je reč o raspinjanju - ostao je do našeg vremena jedan interesantan slučaj koji se ovde mora pomenuti.

Za vreme cara Tiberija u Rimu je živela izesna plemkinja Paulina, koja je bila čuvena po svojoj lepoti i moralnoj čistoti. U nju se smrtno zaljubio jedan plemić. Pošto ništa nije mogao učiniti svojim pokušajima kod Pauline, njemu na pamet padne lukavstvo. On podmiti novcem sveštenike onog hrama u kome se Paulina molila bogovima, pa ti sveštenici obmanu lepu ženu da se u nju lično zaljubio egipatski bog Anubis. Skromna Paulina bila je uverena da mora dati jednom bogu ono što nije htela da da jednom zemaljskom smrtniku. I ona pristane da je zatvore u mračni deo hrama, gde se onaj zaljubljenik bio sakrio, i s njim provede noć. Kasnije preljubnik joj otkrije to svoje lukavstvo i traži da mu svoje `draži` da sada kao čoveku a ne bogu. Paulina ispriča ovu prevaru mužu, a ovaj sveštenike tuži Tiberiju, koji naredi da se sveštena lica razapnu na krst, a oskvrnavljeni hram zapali i sruši...
(Nastaviće se)