Trovači bez straha

Piše: Ljubomir Šaša

U RAZNIM slučajevima, u raznim civilizacijama i kod raznih naroda, trovanje je bilo vrlo rašireno. Medicina je bila na niskom stepenu razvoja, za razliku od našeg vremena, pa se trovanje na sudu nije moglo lako otkriti i dokazati: trovač je imao više mogućnosti da ostane neotkriven. Zbog nasleđa nekretnina ili zbog nasleđa trona i titule, trovali su se potencijalni aspiranti. Trovanje je često bilo i u ljubavi i preljubi. Primera u istoriji pravosuđa ima mnogo, posebno sa dvorova carskih, kraljevskih i vlastelinskih, pa nam ograničeni prostor ne dozvoljava da o njima pišemo.
Međutim, ako je neko pokušao da nekoga otruje krišom mu u jelo ili piće sipajući otrov, pa ako u prestupu nije uspeo, a njegove namere su otkrivene, onda je on osuđivan na šibanje i progonstvo iz zemlje.
I muškarci koji su zlostavljali gravidnu ženu da ona od toga pobaci živo dete - takvi prestupnici su takođe kažnjavani šibanjem i progonstvom iz zemlje.
Sličnom ili istom kaznom kažnjavane su i palikuće, a one osobe koje su tukle ili zlostavljale svoje roditelje takođe su kažnjavane žestokim šibanjem, a zatim trajnim progonstvom iz zemlje.
To je važilo i za razne moralne prestupe. Propale devojke sud je osuđivao na šibanje. Slobodna žena ili udovica koja je "zgrešila" sa oženjenim čovekom, koja je, dakle, činila brakolomstvo, neženjen muškarac koji je sa ženskom osobom živeo u bludu, seljak koji je sa kakvom plemićkom ženom sprovodio blud - svi ovi prestupi kažnjavani su šibanjem. Isto tako je kažnjavan i muškarac koji je zloupotrebljavao obolelu žensku osobu ili je izvršio obljubu nad ženskom osobom koja je spavala.
NEKADA su kazne za brakolomstvo bile mnogo teže, međutim, u našem vremenu one su mnogo blaže ili su obično - iščezle iz pravosuđa.
u školskim kaznama prut je igrao veliku ulogu, pa se govorilo: "Batina je iz raja izašla." To je bilo najomiljenije sredstvo za disciplinovanje. Za to je obično služila "španska trska" ili lenjir koji je učitelju služio kao vaspitno sredstvo. Najduže se šiba kao "vaspitno sredstvo" održala u Engleskoj, u tamošnjim "devojačkim školama" i vaspitnim zavodima.
U sudstvu je bilo raznih vrsta kazni, pa i nekih koje su postajale - "crni humor".
Ako je obično cilj šibanja bio da se osuđenom zadaju što jači bolovi, to je neki put bivalo da je nekoga kaznom trebalo učiniti smešnim, jer, kao što se zna, i najsurovija vremena imala su svoj humor. Onaj koji ima i atribut - crni!
U taj položaj da budu ismejani dovođeni su i oni koji su druge uvredili. Vladalo je uverenje da onoga koji je nekom naneo uvredu rečima nije trebalo odmah baciti u tamnicu, oterati od svoga poziva i izložiti nevolji, nego se držalo - da, ako su reči mogle uvrediti nečiju čast - da su mu reči morale i povratiti čast.
Tako, na primer, ako je neko nekoga tužio za uvredu - optuženi je morao da izađe pred sud i dokaže sudu da je istina ono što je on, u kleveti, rekao.
A AKO ovo nije mogao da dokaže - nije osuđivan ni na najtežu kaznu; ne batine, ne na tamnicu - nego na opoziv uvrede i "udaranje svojih sopstvenih usta". Prestupnik je morao uvredu opozvati, naravno - javno! Morao je za sebe kazati da je on bogom zaboravljeni stvor, da se od srca kaje za učinjeno delo. Zbog toga je sebe udarao po ustima.
Ukoliko to nije samo učinio, onda je još gore prolazio - jer je pored njega stajao sudski izvršitelj - koji ga je dobro po ustima morao izudarati.
Opozivanje klevetanja je vrlo stari običaj, koji je kasnije unet u većinu evropskih zakonika. Opozivanje je bilo naročito popularno u Švedskoj. U ovoj zemlji je imao i praktičnu stranu: lažljivac je morao oklevetanom "dati usmenu globu" udarajući se žestoko po ustima, a zatim, posle izaći iz sudnice uz kletvu da to neće više nikada činiti!
Ovo opozivanje uvrede poznato je kroz sve civilizacije i narode.
"POKVARENE žene" koje su javno igrale ulogu poštenih žena, a tajno su činile razne vrste prestupa obično su izlagane javnoj poruzi i ismevanju. Da bi takve žene pred svetom ismejali, obično su ih oblačili u karikaturalnu odeću i vodali po javnim mestima na kojima ih je narod pljuvao i dobacivao im pogrdne reči; zatim su im odsecali kosu, na glave im stavljali dva venca od slame u koja su bila zabodena dva petlova pera. S obe strane "pokvarenih žena" išle su zvanične sluge, dok je pred "smešnom procesijom" hodao jedan dobošar; obično je usput od građana žrtva bila dobro pretučena šibama.
"Pokvarene žene" na Iberijskom poluostrvu i u Porgugalu kažnjavale su se "magarećim repom". Obično su prestupnicu skidali golu, vezivali je na leđa magarca, okretali je prema repu životinje koji je bio obavijen oko vrata (žena je licem bila okrenuta prema zadnjici životinje). Takođe je, ovako vezana, uz trube i doboše, na magarcu vođena po varoši uz "gromoglasno obaveštavanje javnosti" da izađe na ulicu i šiba i pljuje prestupnicu.
I ova kazna (kasnije raširena po svim evropskim zemljama) više je bila sramna nego telesna.




KAZNE

PROTIV "kajišara" i raznih drugih "pljačkaša naroda" takođe su postojale razne moralne kazne. Ovde se kazna najčešće obeležavala odelom koje je značilo - kaznu i sramotu. Treba imati na umu da je nekada odelo igralo veliku ulogu, mnogo veću nego danas.
Neslobodni su se razlikovali od slobodnih ne samo po ošišanoj glavi nego i po odelu. I nakitom su ljudi obeležavani. Plemići su nosili zlato, slobodni srebro, a neslobodni bakar.


(Nastaviće se)