Kazna - slomljeni nož

Piše: Ljubomir Šaša
PO zakonu nekada seljak nije smeo nositi mač. Ako su kod seljaka našli mač, onda su ga vezivali, skidali mu s glave kapu i odsecali kosu. I u svađi seljak nije smeo da se služi mačem, nego vilama i takozvanim "hladnim" oružjem. Socijalno i staleško uređenje bilo je vrlo strogo!

Onaj ko je mogao da nositi oružje i pogrešio protiv svoga gospodara, na primer, ukrao mu nešto, više nije smeo da se bilo kome javlja kao pošten i častan čovek. Njemu je zauvek bilo zabranjeno da nosi bilo kakvo oružje. On je mogao da ima smao jedan slomljen nož, kao znak njegove sramote. Riteri koji su gubili čast, na nogama više nisu imali mamuze i nisu imali (presuda) pravo da jašu na konjima.

Ako je neko nekoga nehotice usmrtio, onda su ga vezivali, vodili do kakve crkve ili manastira na pokajanje. Vezivali su mu o vrat, ruke i noge teške lance pa je tako, na čudnovat način - ispaštao!

A za sitnije grehe prestupnicima su oblačili "sramni ogrtač". Bilo je to vrlo teško otvoreno bure u čijem se dnu, na sredini, nalazila rupa kroz koju je bila provučena kažnjenikova glava. Bure je bilo vrlo teško, a žrtva je bila izložena moralnoj kazni - sramoćenju!

Postojale su u raznim civilizacijama i narodima i mnoge druge moralne kazne, a naročito je bila popularna "sramna kazna" i "uglavljivanje u panj".

PRASTARA je misao u svim istorijama zakona i presuda da se neko ko je učinio neko za društvo opasno delo obeleži jednim trajnim i neobrisivim znakom da ga svako, na prvi pogled prepozna kao prestupnika od koga treba da se čuva.

Žigosanje, međutim, nije uvek obeležavalo prestupnika koga se treba čuvati. Rimski carevi Arkadije i Honorije obeležavali su i profesije. Kovačima je, na primer, ugorevan znak na ruci. To je vršeno ne po kazni (to zanimanje je u svim vremenima bilo cenjeno) nego da se zna da ta osoba svoj posao radi časno i pošteno.

Mnogo vekova kasnije uniforme u pojedinim zanimanjima bile su znak raspoznavanja. I regrutima su se nekada na telo ugorevali znaci, a kasnije tetovažom.

Teški prestupnici i zločinci žigosani su da se prepoznaju među ljudima, čime je žigosanom nanošena trajna šteta u ugledu. Pouzdano se ne zna kada je u starim civilizacijama uvedeno žigosanje, ali se uveliko vršilo u Rimu u doba Cicerona. U to vreme su naročito žigosani lopovi i klevetnici. Ugorevan im je žig na čelu "F" (fur, lopov), a klevetnicima "C" (kaluminator, klevetnik). Car Konstantin je ukinuo i žigosanje i raspinjanje na krst, ali je ono kasnije kod nekih naroda opet uvedeno.

U Kini, kada lopov bude uhvaćen u krađi, žig mu se udara na ramenu, a kada se uhvati drugi put, onda mu se žig udara ne čelo.

U srednjem veku i docnijim vremenima žigosanje je ukinuto. Po carskom odobrenju ono je i dalje bilo dozvoljeno, ali u posebnim slučajevima.

I okovi su još od davnina bili poznati kao teška telesna kazna. Prvi primer ove kazne jeste grčka mitologija: Prometej, koji je sneo vatru na Zemlju, bio je za kaznu zakovan za jednu stenu. Na sličan način i evropska mitologija priča o patnjama Lokija koji je bio zakovan za tri kamena, i otrovne kapi, koje su padale na njega, činile su mu tolike muke "da se od njegovih grčeva u telu tresla cela Zemlja".

U OBE ove mitološke priče okovi su igrali veliku ulogu, pa se iz toga lako može zaključiti da su okovi kao kažnjavanje bili poznati ljudskom rodu još u najstarijim vremenima.

Okovi su bili ne samo telesna kazna nego i način za ponižavanje. Kada su se Rimljani vraćali sa raznih osvajačkih pohoda, okovane u lance obavezno su sobom vodili zarobljene vojnike. Okovi su bili ponižavajuća kazna za sve one koji su pokušali da se "bore protiv gordog i moćnog Rima".

Jedna od najstrašnijih telesnih kazni bile su "galije". Osuđenike su smeštali u donje prostorije lađe. Onda su prikovani teškim lancima da se nigde sa svog mesta nisu mogli maći i neprestano su morali da veslaju, pošto se tada još nije znalo za snagu pare.

Uzroci zbog kojih su paćenici bili vezani za galije bili su različiti. Prvi je bio taj što je bilo teško naći radnika za taj teški posao.

U Italiji su obično bogohulnike osuđivali na galije.

U Francuskoj, Španiji, Portugaliji, Italiji i Engleskoj obično su zločince kažnjavali da vek provedu u okovima na galiji, a ređi su bili oni koji su posle deset godina veslanja na galiji oslobađani. U Nemačkoj i drugim evropskim zemljama galija kao kazna ređe je primenjivana. Galija se najduže održala u Italiji i Francuskoj. Francuzi su ovom kaznom kažnjavali obično vojne dezertere.

I duhovni i svetovni sudovi u Evropi vekovima su primenjivali kaznu: odvajanje od sveta i njegovih dobara i zadovoljstava, i slanje u daleke i fizički teško dostupne manastire. To je najčešće činjeno na svim prostorima Evrope. Na ovu kaznu su osuđivani polni i bračni prestupnici - brakolomnici, konkubinat, zavođenje, bogohulnici, krivokletnici, kradljivci crkvene imovine, kajišari itd. U onim slučajevima u kojima su muškarci osuđivani na galije, žene su osuđivane da idu u manastire.
(Kraj)