Stražarno u Beograd

UOČI Destog kongresa SKJ, 1972. godine, Tito je bio doneo odluku da se ne kandiduje za predsednika Saveza komunista Jugoslavije. Mada su ga mnogi njegovi najbliži saradnici od toga odvraćali, a najviše supruga Jovanka, on je pri toj odluci ostao sve do pred sam početak Kongresa.

Kada se Tito, ipak, kandidovao, svi su glasali za njega. Rezultat glasanja propraćen je ovacijama. Kad se aplauz malo stišao, salom se iznenada razlegao lelek, a dolazio je iz prednjeg dela sale gde je sedela Titova supruga. Jovankin glasni plač delegati su shvatili kao izraz njene velike radosti zbog Titovog ponovnog izbora i razrešenja velike nedoumice da li će ostati na čelu partije. Upravo zato su ovaj Jovankin gest propratili aplauzom. Da to nisu bile suze radosnice, nego sasvim nešto drugo, pokazalo je ono što se zatim događalo u kongresnoj dvorani, na koktelu.

Dolazeći na koktel, još uplakanih očiju, Jovanka je osula žestoku paljbu na pojedine članove CK, posebno na Ratu Dugonjića, Vladimira Bakarića i Staneta Dolanca. Nazivala ih je lažljivcima, prevarantima i nemoralnim ljudima. Oni su bez reči primali Jovankine uvrede, gledajući ispred sebe i nastojeći da se što pre od Jovanke udalje. Ostali prisutni, ne znajući o čemu se radi, bili su zatečeni Jovankinim ponašanjem.

Tito, okrenut leđima prema mestu događanja, pravio se da ništa ne čuje. I on je gledao da se što dalje odmakne od ogorčene supruge.

Jovanka je bila razočarana i ljuta što nije bila kandidovana za člana CK SKJ od ljudi koji su joj to obećali. Bila je sigurna da bi bila izabrana da je predložena.

NA VELIKOJ MUCI

O TOM događaju opširno sam razgovarao sa Ratom Dugonjićem. Po njegovim rečima, Jovanka mu se tim povodom lično obratila na jednom prijemu nekoliko meseci pre Kongresa:

- Druže Rato, mislim da ćete se složiti da sam ja svojim radom i pomaganjem Titu u rešavanju vrlo značajnih državnih i političkih problema zaslužila da budem član CK SKJ.

Dugonjić je rekao Jovanki da je zatečen njenim predlogom, da je svestan da je ona od velike pomoći Titu u njegovom radu, da to ne sme proći nezapaženo i da joj za to treba odati priznanje. Kazao je da će se konsultovati sa nekim drugovima i sa Titom. Na ove njegove reči Jovanka je ljutito odgovorila:

- Ja od vas tražim ličnu podršku, a ne podršku vaših drugova! Nisam ja naivna, druže Rato, da ne znam da ukoliko vi prihvatite moju kandidaturu, i svi ostali drugovi će je prihvatiti.

- Jovanka je bila u pravu - rekao mi je Rato. - To je bio samo moj pokušaj da dobijem u vremenu. Moj konačni odgovor zavisio je od Titovog mišljenja. Kad mi se ukazala prva prilika, postavio sam mu direktno pitanje: "Druže Tito, da li se slažeš da pokrenemo inicijativu da se drugarica Jovanka kandiduje za člana Centralnog komiteta SKJ?".

Posle dužeg razmišljanja, Tito mu je odgovorio:

- Ja sigurno neću i ne želim da na tebe i drugove vršim pritisak u tom smislu. Na vama je da razmotrite Jovankinu kandidaturu, kao što razmatrate kandidaturu svakog drugog člana. Ti si, Rato, stari komunista i rukovodilac. Tebi u tom pogledu nemam šta da sugerišem.

Na osnovu ovih Titovih reči Rato je zaključio da je Tito upoznat sa Jovankinim namerama, da joj on u tome ne protivreči, ali da time nije mnogo oduševljen. Zbog toga Rato Jovanku nije predložio za kandidata.

Povodom ovog slučaja razgovarao sam sa Stanetom Dolancom. Rekao sam mu:

- Ti i Jovanka ste veliki politički rivali i nije čudo što je nisi predložio za člana CK SKJ. Ona ti to neće nikada oprostiti.

- Kakvi rivali? - upitao je Dolanc.

- Rivali i glavni pretendenti za Titovo nasleđe - rekao sam.

- Ima ih dosta pre mene - rekao je Dolanc smešeći se. - Ja sam sa Kardeljem razgovarao da li da Jovanku predložim za člana CK. On je bio protiv toga. Mislim da je i Bakarić sugerisao da se to ne čini.

Zbog neispunjene želje da postane član CK, a potom i član Izvršnog biroa CK SKJ Jovanka je bila jako razočarana. Ona je znala da je to jedini put u borbi da nasledi Tita. Puna srdžbe, svoje ogorčenje prenosila na osoblje rezidencije, koje je maltretirala i zlostavljala. Ni Tito nije bio pošteđen njenog osornog ponašanja. Ona mu je prebacivala zbog toga što ju je izneverio. Da je on bio iskreno za njen izbor i da je to od drugova zahtevao, sigurno da oni ne bi smeli da ga izigraju. Zbog takvog Jovankinog ponašanja Tito je odlučio da promeni sredinu i da bez supruge ode na lečenje u Igalo. Posle nekoliko dana Jovanka mu se u Igalu pridružila.

ZVEZDA U ZENITU

POSLE likvidacije Rankovića (1966) i obračuna sa hrvatskim maspokom (1971) i srpskim liberalima (1973), u čemu je Jovanka aktivno učestvovala, njena zvezda bila je u zenitu. Počev od Tita, svi su je uvažavali i poštovali. Partijski i državni rukovodioci bili su srećni kada bi se našli u njenom društvu. Ona je toga bila svesna zbog čega se trijumfalno ponašala. Tražila je da se njena reč sluša, a njeno mišljenje ceni i uvažava. Njene odluke i naređenja morali su da se bespogovorno izvršavaju. Više nije nalazila za potrebno ni sa Titom da se konsultuje. Ona se mešala u sve, pa i u Titovo lečenje. Često se nije slagala ni sa mišljenjem lekarskog konzilijuma.

Jovankino ponašanje naročito je bilo agresivno za vreme Titovog boravka u Igalu 1973. godine. Titu je posebno smetao njen odnos prema njegovoj fizikalnoj terapiji, posebno masažama tela. Zahtevala je da se vreme trajanja masaža strogo ograniči i da jedan lekar obavezno prisustvuje terapiji. Ali to Tito nije dozvoljavao.

No, i pored toga što se protivio ovakvom ponašanju supruge, Tito je bio nemoćan da bilo šta učini. Osoblje je uglavnom izvršavalo Jovankina naređenja. Kardelj i Bakarić, sa kojima je Tito održavao telefonsku vezu i kojima se žalio na Jovankine postupke, mudro su ćutali. Stvorena je bila vrlo mučna atmosfera. Titu je bilo čudno i neobjašnjivo ovakvo Jovankino ponašanje. Smatrao je da ona bez podrške određenih krugova u zemlji i inostranstvu ne bi smela ni mogla da se tako ponaša.

Načelniku bezbednosti generalu Miškoviću Tito je naredio da Jovanku u stopu prati. Mišković je po naređenju striktno postupio. Uhodeći Jovanku, on je utvrdio da ona ima česte razgovore sa Zagrebom. Njeni sagovornici su bili Bakarić, Krleža i Stevo Krajačić. Jovankini razgovori sa Krajačićem trajali su i po nekoliko časova dnevno. Sadržaj razgovora Jovanke sa Krajačićem Mišković nije Titu tačno prenosio pošto je i sam bio Krajačićev pulen.

Revnosno kontrolišući Jovankine posetioce, on je utvrdio da joj u posetu dolaze neki aktivni i penzionisani generali, kao i neki političari. S njima je, takođe, vodila duge razgovore. O čemu su razgovarali Mišković nije mogao da sazna pošto je Jovanka angažovala ordonansa da čuva stražu ispred njenih vrata i ne dozvoljava nikome da je u razgovorima prekida.

Za vreme Titovog boravka u Beogradu Mišković je nekoliko puta uhvatio Jovanku kako, skrivena iza plišane zavese, na odškrinutim vratima između biblioteke i kabineta, prisluškuje Titove razgovore. Saznavši to Tito je često ustajao i zatvarao ta vrata. I pored svih nastojanja Mišković nije mogao da da Titu odgovor: ko stoji iza Jovanke.

Tita je naročito plašila sprega između Jovanke i Steve Krajačića koju on nije mogao da prekine. Tito je znao da Krajačić radi za NKVD kao i za neke druge obaveštajne službe (Nemačku, Englesku). Preko Steve Krajačića i Jovanka je, verovatno, bila agent NKVD.

Titu ništa drugo nije preostalo već da zaigra na poslednju kartu i da - iako nerado - zatraži pomoć drugova u rešavanju svojih bračnih problema i na taj način dođe do odgovora na pitanje - ko stoji iza Jovanke i u kojoj meri je ugrožena njegova vlast. Zato je u Igalo pozvao Petra Stambolića i Staneta Dolanca.

Tito ih je dočekao potišten i rezigniran. Rekao je:

- Drugovi, pomagajte! Meni ne samo da je onemogućen normalan rad, nego i normalan život. Jovanka je zavela teror. Ona to ne bi mogla da radi da iza nje ne stoji neka nepoznata sila. Ukoliko mi ne pomognete da zajedno savladamo Jovankin teror, ja moram podneti ostavku na sve funkcije.

Drugovi su se pokazali vrlo revnosni u spasavanju Tita.

Ne znajući šta se događa, pošto joj Tito o tome ništa nije rekao, Jovanka je bila iznenađena grubim nastupom Stambolića i Dolanca. Ona je gotovo stražano bila sprovedena u Beograd. Nekoliko dana posle nje u Beograd je došao i Tito. On je zatražio da se u rešavanje Jovankinog pitanja aktivno uključi Predsedništvo države i Predsedništvo Partije. Zatražio je, takođe, da o Jovankinom ponašanju izjašnjenje daju načelnik kabineta, lekari i drugo osoblje.

DEOBA VLASTI FELJTON "Jovanka Broz Titova suvladarka" pripremljen je prema odlomcima istoimene knjige prof. dr Aleksandra Matunovića. Kao Titov lični lekar, on je izbliza posmatrao dramu bračnog para Broz, i svojim savetima učestvovao u njenom razrešenju. Dr Matunović prvi put osvetljava anatomiju vlasti koju su delili Tito i Jovanka. Knjiga ima 270 stranica, autorsko je izdanje, a u prodaji (na kioscima) pojaviće se 30. marta. Knjigu štampa "Interpres", a njena cena biće 300 dinara. Podrobnije informacije na telefone: 011/311 9234 i 063/238 210.