Ordonansi u stavu mirno

POSEBNO loš odnos Jovanka je imala prema ordonansima, koji su bili njeni drugovi i prijatelji u vreme kad je ona došla da radi u rezidenciji. Ti ljudi su joj pomagali da savlada osnovna pravila dvorske etikecije, pomagali joj u učenju i drugim životnim potrebama.

Umesto poštovanja i zahvalnosti prema njima, ona ih je posebno maltretirala i ponižavala. Kad bi ih nekim povodom pozivala, morali su trčećim korakom da dolaze i stoje pred njom u stavu mirno. Ponekad je znala da ih u tom položaju drži i po pola časa. Kada bi neko od njih, zbog statičkog zamora, pokušao malo da se opusti, opominjala ga je oštrim tonom da naređenja još nisu iscrpljena i da se ista moraju saslušati u stavu mirno.

Kako se ona nad ovim ljudima iživljavala i koliko je u tome svemu bilo sadizma i mizantropije, najbolje pokazuje primer ordonansa pukovnika Koste Jeličića. Kad je Jeličić čuo da će Tito obići neke krajeve u Lici i da će se oko jedan čas zadržati u njegovom rodnom selu, smatrao je da nema idealnije prilike da se pred svojim zemljacima pokaže kao Titov ordonans i ličnost od ugleda. Pošto u vreme predviđeno za taj put nije bio u smeni, tražio je od svoga kolege da se zamene, na šta je ovaj pristao.

Kako se kolona približavala Jeličićevom selu, on je bio sve uzbuđeniji. U mislima je već video svoje seljake sa pogledima više uprtim u njega nego u Tita. Kad su došli u Kostino selo, Tito i Jovanka su izašli iz kola. Suvladarka se obratila ordonansu rečima:

- Druže Kosta, vi ostanite sa pudlicama i pazite na njih. Molim vas, nastojte da se pudlice što više izjure, jer im dug put smeta.

Kad je Tito izašao iz automobila i pošao prema svečanoj tribini, sve oči su bile uprte u njega i Jovanku, tako da pukovnika Jeličića niko nije ni primetio. Za vreme održavanja ceremonije, on je sa pudlicama bio skriven iza jednog žbuna. Kad su se Tito i Jovanka vratili do kola, Jeličić je morao da se pojavi sa pudlicama. Jednu po jednu unosio je u automobil. Zemljaci su ga ugledali i povikali:

- Eno našeg Koste! Nosi kučiće! Daleko je dogurao!

Jeličić je uneo pudlice u Titova kola. Glava mu se raspadala. Mislio je da mu je pritisak preko trista. I opsovao je onako po lički:

- Jebo te ćaća, ludi Kosta! Posle četiri godine ratovanja, ti si doživeo da Jovanki šetaš i nosiš pudlice!

GRADITELJ KUĆE CVEĆA
ZA ovakav Jovankin odnos i ponašanje postoji nekoliko objašnjenja. Pre svega kriva je neograničena vlast koju je posedovala. Za Jovankine postupke umnogome je kriv i sam Tito. On je tražio od osoblja ne samo da cene i poštuju njegovu suprugu, nego i da njena naređenja izvršavaju bez pogovora. Na taj način on je želeo da Jovanki pribavi autoritet koji ona nije mogla da ima na osnovu svojih sposobnosti i karakternih osobina.

A mnoge njene karakterne osobine bile su sa negativnim predznakom - sujeta, vlastoljublje, odsustvo nekih važnih moralnih vrlina (humanost, prijateljstvo, istinoljubivost i pravičnost). Tvrdoglavost, inat i sadizam kod Jovanke su bili posebno istaknuti.

Nedostatak roditeljske ljubavi i brige (rano je ostala bez majke), oskudno obrazovanje u detinjstvu i ranoj mladosti, a nepotpuno u zrelom dobu (večernja gimnazija) imali su velikog uticaja na socijalizaciju njene ličnost i razvoj njenih vrlina. Stari Grci su s pravom govorili da se čovek ne rađa dobar, on se uči da bude dobar.

Jovanka je smatrala da ima veliki smisao za arhitekturu, koja joj je bila hobi. Zbog toga je zahtevala da se kod planiranja i izgradnje novih objekata obavezno konsultuje sa njom. Po njenim zamislima, u Užičkoj 15 srušena je postojeća vila i na njenom mestu podignuta rezidencija. Ono na čemu je Jovanka posebno insistirala kod izgradnje rezidencije bilo je da pomoćne prostorije (kuhinjski blok, magacin i kancelarije) budu strogo odvojene od kuće. Ona je to rešila na taj način što je sve te prostorije stavila pod zemlju (ispod i pored kuće). Od pomoćnog ulaza do tih prostorija dolazilo se podzemnim hodnikom. Na taj način ona je sprečila mogućnost da se u toku dana u blizini kuće i u parku sretne sa zaposlenima u rezidenciji.

Jovanka je učestvovala i u projektovanju Kuće cveća, koja je pravljena po ugledu na cvetnu baštu porodice Čaušesku. Učestvovala je, zatim, u osmišljavanju i projektovanju gotovo svih objekata na Brionima koje su koristili Tito i ona. Ali njen interes za građevinarstvo nije bio iscrpljen samo njenom saradnjom na projektu. Ona je bila i glavni građevinski rukovodilac i inspektor kod podizanja ovih objekata. Pod njenim neposrednim nadzorom bila je Direkcija za izgradnju i rekonstrukciju objekata kao i glavni izvođač svih ovih radova Građevinska uprava JNA.

Svojim predlozima i inovacijama, po rečima izvođača, ona je umnogome usporavala i poskupljivala radove. U objekat je morao da bude ugrađen najkvalitetniji materijal, zbog čega su nabavke u inostranstvu bile redovna pojava. Za kašnjenje radova Jovanka je najčešće optuživala izvođače. Mnoge od njih ona je lično odstranila sa posla kao "neznalice, zabušante i lenjivce". Dešavalo se da su skoro završeni objekti morali biti srušeni, jer nisu bili onakvi kakvim ih je Jovanka zamislila.

Na "Jovankinim gradilištima" radilo je ponekad i više hiljada radnika i stručnjaka. Nije potrebno naglašavati koliko su to bili veliki troškovi. Dovoljno je samo kazati da je general Gošnjak u više navrata tražio od Tita da se Maršalat skine sa budžeta Armije, jer je on odnosio ogromna sredstva i destabilizovao vojne finansije.

ZUBI ZA OSMEH

PORED masaže Tito je povremeno imao i druge fizikalne procedure: hidroterapiju, elektroterapiju, plivanje i vežbe u bazenu. Ove procedure su izvođene za vreme njegovog boravka u Igalu i Karađorđevu. Vremenom fizioterapeutkinje Radojka i Darijana Grbić počele su da brinu i o Titovom fizičkom izgledu. Iz "Salona lepote" na Tašmajdanu angažovale su frizera Milenka Milutinovića koji je svakih 15 dana, a nekad i češće, farbao Titovu kosu i stavljao mu minival. Pri svakom Titovom javnom nastupu Milutinović mu je pravio novu frizuru. Kosu mu je učvršćivao raznim učvršćivačima. Sjaj joj je davao odgovarajućim uljima.

Da bi sakrio upadljivo izražene staračke pege na rukama Tito je, pored određenih krema i kvarcovanja, povremeno nosio i rukavice. I pored lekarske zabrane i ukazivanja na štetnost Sunčevih zraka na njegovu jače pigmentovanu kožu i mogućnost pojave melanoma, on se na to nije obazirao. Uporno se sunčao jer mu je lep izgled bio važniji od mnogih nepovoljnih posledica.

Zubna proteza bila mu je vrlo loše urađena zbog čega je pri govoru i smehu često padala tako da je morao da je podiže prstom. Na predlog doktora Gojka Ajdukovića ja sam angažovao profesora Blažu Grkovića koji mu je uradio novu zubnu protezu. Ona je ne samo dobro funkcionisala nego je lepotom urađenih zuba izmenila i fizionomiju Titovog lica. To je naročito dolazilo do izražaja pri njegovom širokom i srdačnom osmehu koji mu je tako lepo stajao. Ja sam mu rekao ono što je on nekada kazao Jovanki: "Smejte se, druže predsedniče, smejte se."

Fizioterapeutkinje su vremenom počele da se brinuo i o Titovom odevanju. Prilikom jednog rođendana poklonile su mu divno belo odelo koje mu je stajalo kao saliveno. Na njegovu žalost nosio ga je samo nekoliko časova. Kako Jovanki nije smeo da otkrije od koga je odelo dobio, ona je shvatila ko mu ga je poklonio i u dvorištu rezidencije istrgla jedan rukav sakoa, Tito je to odelo odmah skinuo i nikada ga više nije obukao.

Masaža je za Tita predstavljala kultni ritual kojeg se on ni po koju cenu nijednog dana nije hteo da odrekne. Redovno je ustajao pre pet časova. Posle sprovođenja jutarnje toalete (umivanje, brijanje, kupanje) koja je tajala oko jedan čas, Tito je uzimao jutarnju terapiju, a zatim odlazio u prostorije za masažu gde ga je čekala fizoterapeutkinja. Na masažu je obično odlazio nervozan, razdražljiv i nestrpljiv a sa nje se vraćao preporođen - raspoložen, tolerantan i dobronameran.

Posle masaže primao je injekcije insulina, a zatim posle pola časa doručkovao. Masažu niko nije smeo da prekine uključujući i lekare. U slučaju velike potrebe komuniciralo se preko telefona ili se moralo duže vremena kucati na vrata da bi se dobila dozvola za ulaz. Posle kucanja pojavila bi se maserka Darijana. Ona bi Titu prenosila poruku, a zatim onome na vratima saopštavala njegov odgovor.

Kakva ironija sudbine? Umesto sa zakonitom suprugom i suvladarkom, Tito je svoje poslednje dane proveo sa ljubavnicom Darijanom. Njena spavaća soba nalazila se pored njegove bolesničke u Kliničkom centru u Ljubljani. Darijana nije napuštala Tita ni u vreme kad je on bio na aparatima i intenzivnoj nezi. Ostala je uz njega dok je bio u komi. Iako za Darijanin boravak u Ljubljani, posle definitivnog pogoršanja Titovog stanja, nije bilo nikakve potrebe, ona je u bolnici ostala sve dok je njegovo srce davalo znake života. U Beograd je došla vozom zajedno sa Titovim posmrtnim ostacima.
(K r a j)