Pisma o bratu

Piše: Budimir POTOČAN
PROUČAVAOCI života i dela "oca srpske pismenosti" Vuka Stefanovića Karadžića posvetili su nemalu pažnju i njegovom privatnom životu, pa i proučavanju njegove porodice. Zna se da su Ana i Vuk izrodili trinaestoro dece. Nažalost, samo dvoje su ih nadživeli. O Vilhelmini - Mini i njenoj umetnosti dosta je pisano. Međutim, o Dimitriju Karadžiću, takođe veoma obrazovanom i darovitom Vukovom sinu, malo se zna.
Od kada je nedavno dr Golub Dobrašinović, jedan od najistrajnijih istraživača i najboljih poznavalaca života Vukove porodice, objavio knjigu "Pisma Mine Karadžić-Vukomanović", znatno je bolje osvetljen i život Dimitrija Karadžića.
Za priču o Dimitriju neophodno je da se podseti na neke okolnosti koje su se zbile posle smrti njegovog oca Vuka. Da podsetimo, Vuk je umro 26. januara po starom odnosno 7. februara po novom kalendaru godine 1864, oplakan od celog Srpstva i celog učenog slovenskog sveta, pisao je o tome njegov biograf Ljubomir Stojanović. Sahranjen je u Beču, na starom groblju "Sankt Markus", koje se nalazilo u samom središtu grada. Počivao je u carskoj Vijeni sve do 1897. godine, kada su njegovi posmrtni ostaci preneseni u Beograd.
A POD kakvim je okolnostima do toga došlo, doznajemo zahvaljujući sećanju našeg velikog naučnika Milutina Milankovića, u ono vreme bečkog studenta, koji je bio i svedok i učesnik. On je najpre podsetio da je srpsko akademsko društvo "Zora" bilo važno središte i stecište mladih koji su studirali u Beču. Evo šta je dalje o tome napisao:
"No baš one godine kad stigoh u Beč (1896) uđe više života u đačko društvo. Unesoše ga Srbi Dalmatinci. Sabo Jelić, kasnije direktor železnica Bosne i Hercegovine i pomoćnik ministra saobraćaja Jugoslavije, a onda student tehnike, doznade iz bečkih novina da će iduće godine raskopati staro bečko groblje 'Sankt Markus' i parcelisati za građevine. U njemu su počivale i kosti Vuka Karadžića; trebalo je sprečiti da ne budu bačene u zajednički grob. Izabran za predsednika 'Zore', Jelić stavi pitanje prenosa Vukovih kostiju u otadžbinu na prvo mesto 'Zorine' akcije. I ona uzbudi svojim apelom svu našu javnost i uspe da se taj prenos izvrši. U jesen 1897. mošti Karadžića prenesene su u Beograd i sahranjene pred Sabornom crkvom, pored groba Dositeja Obradovića."
Na to bi se svako zapitao: šta je bilo s Vukovom porodicom? Nažalost, nadživelo ga je tek dvoje dece: sin Dimitrije i kćer Vilhelmina Mina. Međutim, 1897. godine ni njih nije bilo. Žalosno se obistinila Vukova slutnja da će ga zaista nadživeti samo njegova dela.
SLOJEVITA Vukova ličnost ponajbolje se može sagledati u njegovom bečkom domu u Marokanengase broj 3, jer je njegov dom bio jedno od najznamenitijih srpskih kulturnih središta onoga vremena. Može i u odnosu prema deci, za koju se silno starao, da steknu najviše moguće obrazovanje. Zatim može i u odnosu prema supruzi koja je stoički podnosila i oskudicu, i česta muževa odsustvovanja od kuće, preuzimajući neretko, dužnosti oba roditelja.
Vuk je sa suprugom Anom živeo u skladnim porodičnim odnosima. U tome su saglasni gotovo svi njegovi biografi. Posebno je to isticao Ljubomir Stojanović navodeći za primer malo poznati događaj kad je Vuk prvi put doveo Anu u Tršić. Pošto su stigli do vratnice od kućne avlije, Vuk joj reče: " Evo, odavde je već bila zemlja moga oca, a kuća je bila, evo, baš ovđe."
Žena njegova padne na kolena, pričali su docnije o tome Tršićani, pa pokolenice dođe do mesta gde je bila kuća, te se onde pomoli Bogu, a zatim celiva zemlju baš tamo gde je bilo ognjište.
(Nastaviće se)