Pitomac s flautom

Piše: Budimir POTOČAN
O TOME kako je teklo školovanje Dimitrijevo, kao kadeta cesarsko-kraljevske Inženjerijske akademije u Klosterbruku kod Znaima, kakve su prilike u porodici, pa i o svemu drugom važnom i značajnom uglavnom ga je obaveštavala njegova brižna sestra Mina. Tu prepisku nedavno je objavio dr Golub Dobrašinović.
Tako Mina u pismu iz Badena od avgusta 1851. godine izveštava brata da su ona i majka u banji, gde i njega očekuju, pošto dobije uobičajeno letnje odsustvo. Raduje se i čestita mu na uspešno položenim ispitima i očekuje ga da se nađe u zagrljaju svoje porodice.
S jeseni iste godine, Mina u pismu otkriva da se pitomac Dimitrije zainteresovao za flautu, da je nabavio instrument i da mu muziciranje pričinjava veliko zadovoljstvo. Štaviše nabavlja i note, a ima i učitelja muzike.
S POSEBNIM ponosom Mina obaveštava brata o velikom porodičnom događaju.
Naime, austrijski car je odlikovao Vuka Karadžića velikom zlatnom medaljom za umetnost i nauke. Medalja je teška koliko i četrdeset dukata. Osim toga je i divno ukrašena lepo izrađenom slikom austrijskog monarha, a sa druge strane hrastovim vencem u čijoj se sredini blistaju reči "Artibus et literis" (umetnosti i nauke).
U drugom pismu, u kojem mu čestita Božić, raspituje se Mina i da li je njenom bratu pitomcu stigao paket sa slatkišima. "Moraš da znaš da je to prava zbirka retkosti", piše ona. "Sudžuk je iz Vukovara, smokve su iz Kotora u blizini Crne Gore, a kiflice, koje se nalaze odozgo, molim te da jedeš s posebnom pobožnošću, u njihovom pripremanju i ja sam učestvovala."
Iako je Mina od Dimitrija bila starija samo osam godina, ona se prema njemu odnosila ponekad gotovo majčinski brižno.
Ne propušta priliku ni da ga ukori. Podseća ga da ne pokazuje zahvalnost što je pišući u Trst nekim drugim prijateljima propustio da piše i D. Vladisavljeviću. Kod toga uglednog Tršćanina Dimitrije je stanovao dok je tamo učio školu, pa na to ne bi smeo da zaboravi. Osim toga, na to ga ne podseća, ali to podrazumeva, njihov otac je zahvaljujući tom čoveku uspeo da obezbedi pozajmicu kako bi platio prvu godinu Dimitrijevog školovanja.
TEŠKO je, samo na osnovu prepiske, makar i naslutiti šta je sve Mina znala i šta ju je navodilo da napiše jedno istinski nežno pismo i da opomene brata na dužnosti koje deca moraju imati prema svojim roditeljima. Ovo pismo je unekoliko proročanski upozoravalo Dimitrija:
"Od trinaestoro braće i sestara ostali smo nas dvoje u životu, upravo nas dvoje koji smo istog datuma ugledali svetlost dana. Ne skriva li se u tome, jasno rečeno, da mi jedno drugom treba da pripadamo, u ljubavi i nerazdvojnosti, i da ništa na zemlji, ni rastavljenost ni udaljenost, ni bilo koja druga okolnost ili odnos ne mogu da rasklimaju vezu kojom nas je proviđenje sjedinilo? Dalje, nismo li upravo mi ti koji smo pozvani da pružimo naknadu našim roditeljima za sve te bolne gubitke koje su pretrpeli? Da, naš je to postao zadatak i rešićemo ga ujedinjenim snagama prema mogućnostima. Roditelji su tek srećni onda kada dožive da njihova deca postignu samostalnost i da su ljudski obezbeđena. Za ovim ciljem vode sada tebe i mene dva potpuno različita puta u istom nastojanju, ali mi ćemo se uvek susretati: preko detinje ljubavi i prisnosti razvedravati veče života i uzvratiti najmanji deo onoga što su oni s požrtvovanjem, počev od naše kolevke, za nas učinili! Na ljubav se samo ljubavlju može uzvratiti, i stoga nam nikada ne sme biti prebačeno da smo bili škrti prema onima koji su nas rečitim dokazima stalno obasipali..."
(Nastaviće se)