Ukor sa dvora

Piše: Budimir Potočan
O DIMITRIJEVOJ sklonosti prema piću i njegovim skandalima bio je izvešten lično i mladi knez Mihailo. On, koji je toliko poštovao Vuka, nalazio je da je neophodno da mu ozbiljno skrene pažnju na to; najpre u razgovoru, a zatim i u pismu:
"Teško mi je što vam se ovim povodom moram obratiti i potvrditi, što sam vam jedanput usmeno i preko srca kazao: Vaš sin, g. Vuče, ima običaj više piti nego što može podneti, iz čega sleduju ponekad skandali. Njegovi drugovi koji ocenjuju njegovo znanje, i koji uopšte sa njim dobro žive, poraženi su ovom strašću vašeg sina. Pišite mu, savetujte ga, jednom rečju, činite sve što mislite da će biti od koristi."
Vuku je sve to bilo sasvim poznato. Ali, opet, kao otac, nije mogao ne uzeti sina u zaštitu. Uzvratio je knezu Mihailu na pismo, gde uz ostalo kaže:
"Ja sam mome sinu odmah javio šta mi Vaša svjetlost za njega piše i korio sam ga i savetovao što se više moglo, na to mi on odgovara da se nije mogao načuditi ko je mogao sad nanovo za njega kazati da se opija i skandale pravi! Ali sa osećajem velike zahvalnosti Vašoj svjetlosti što ste meni ovo javili, da bi svojim neprijateljima i otpadnicima koliko je god moguće usta zagradio, on se odriče da će se u napredak čuvati što je više moguće da ne pije u društvu, jer on kad je sam po nekoliko dana ne pije nikakvo piće osim vode.
JA se nadam da mi Vaša svjetlost neće za zlo primiti što vam u ovakvome za mene vrlo teškome, a za moga sina prevažnome događaju moram kazati da mislim da sin moj zaslužuje da Vaša svjetlost o njemu ovako mislite, kao što g. Zah piše u svome pismu; a ako li moj sin i ja nemamo te sreće kod Vaše svjetlosti, a onda Vas prepokorno molim da biste gledali da mu se barem opet ne bi učinila onakva nepravda kao što je lane učinjena..."
Izgleda da su bruka, skandali, kritike, pa i tako izričite opomene, koje su dolazile od kneza Mihaila kao glavnokomandujućeg vojske, a onda i Vukovi očinski prekori i preklinjanja ipak uticali da se Dimitrije makar primiri.
U međuvremenu, zauzimanjem kneginje Julije, mlade supruge kneza Mihaila Obrenovića, Mini je nuđeno da preuzme mesto upraviteljice Više ženske škole u Beogradu. Nije prihvatila. Sve joj je manje bio prihvatljiv i ostanak u Beogradu. S jeseni 1860. godine je sa majkom Anom i malim sinom Jankom napustila srpsku prestonicu i vratila se u Beč.
Ni u Beču, uz svoje roditelje, nije mogla da nađe spokoj. Razmišljala je i o bratu Dimitriju koji je kao srpski oficir službovao u Beogradu.
Sva brižna, Mina mu upućuje pismo juna 1862. godine, u kome ga upozorava da su Turci već obavešteni da je on sin glasovitog Srbina Vuka Karadžića i da strepi da bi mogli da mu naude.

BOMBONE ZA ZETA
MINA je imala mnoštvo prosaca pre nego što se 1857. godine udala za profesora dr Aleksu Vukomanovića, bratanca kneginje Ljubice, supruge kneza Miloša. Pa i ta Minina bračna sreća, ubrzo krunisana rođenjem sina Janka, bila je kratkog veka. Njen suprug Aleksa sve je više pobolevao. Malobrojni su srećni trenuci, poput onog da joj brat Dimitrije dođe u Beograd na Svetog Luku, krsnu slavu Vukomanovićevih, pa da ih obraduje poklonima iz Beča, a zeta naročito bečkim gumenim bombonama. Aleksa je uzeo odsustvo sa Liceja, gde je bio profesor, radi lečenja u banji. Nažalost, mladom i darovitom profesoru nije bilo leka. Umro je 25. oktobra 1858. godine.
(Nastaviće se)