Pucanj u Jugoslaviju

     Piše: Pero Simić
     DEVETOG oktobra 1934. godine u 16 časova i 20 minuta na ulicama Marselja odjeknula su četiri revolverska hica. Dva su smrtno ranila francuskog ministra inostranih poslova Luja Bartua, a preostala dva ispaljena su na jednu metu, ali su pogodila dva cilja. Jedan je na licu mesta ubio kralja Aleksandra Karađorđevića, a drugi teško ranio Jugoslaviju, za koju su Hrvati i Slovenci u Prvom svetskom ratu, kao podanici Austro-Ugarske, prolili more suza radosnica, a Srbi more krvi.
Najavljujući Drugi svetski rat, sva četiri metka su ispalili jugoslovenski separatisti. Neki od njih su bili hrvatskog, a neki makedonskog porekla, a i jedne i druge su, zbog teritorijalnih pretenzija prema Jugoslaviji, i pre i posle atentata na kralja Aleksandra otvoreno podržavali italijanski fašisti i mađarski i nemački nacisti, koji su tek stupali na istorijsku pozornicu.
Tako je okončan život čoveka koji je titule kralja i ujedinitelja Jugoslavije petnaestak godina nosio kao svoje lično ime i prezime. Poslednjih šest godina svoje vladavine jugoslovenski suveren je upravljao svojom zemljom kao diktator, koji je šestog januara 1929. raspustio parlament i zabranio rad svih stranaka u zemlji, koje su boreći se za vlast Jugoslaviju već uveliko bile pretvorile u poligon međuetničkih animoziteta i trvenja.
PLAŠEĆI se onoga što ih je čekalo Jugosloveni su kralja Aleksandra oplakali kao svog najrođenijeg. Tvrdilo se da u odsudnom trenutku, kad se rastajao sa životom, kralj nije mislio ni na sebe, ni na kraljicu Mariju i decu, već na državu. Navodno, u tom času je rekao: „Čuvajte mi Jugoslaviju!” To nikad niko nije uspeo autentično da dokaže, ali onima koji su želeli da veruju u Jugoslaviju to nijednog trenutka nije zasmetalo.
Vreme je, međutim, kao i uvek, činilo svoje. Političke partije željne vlasti i nadgornjavanja brzo su shvatile šansu koja im se pruža smrću Kralja Ujedinitelja, a naruku im je išlo i to što je sve manje Jugoslovena zbilja verovalo da Srbi, Hrvati i Slovenci stvarno predstavljaju jedan, troimeni narod, kako je verovao njihov doskorašnji kralj. U političkom vrenju koje ih je zahvatilo, sve više Hrvata, a i poneki Slovenac i Srbin, sve su češće okretali leđa jugoslovenstvu, kojemu su mnogi njihovi preci posvetili ceo život. Činilo im se da je mnogo probitačnije da ostanu ono što su rođenjem postali, a ne da budu ono što su 1918, kad su se ujedinjavali, pomislili da jesu i da mogu biti, pravi Jugosloveni.
Dojučerašnja zagrebačka braća, nezadovoljna neproduktivnim centralističkim uređenjem zemlje, sve otvorenije i sve ultimativnije su od Srba tražili temeljno preuređenje Jugoslavije, osporavajući praktično i same njene temelje. Mnogi od njih su to činili i za života kralja Aleksandra, koji je Jugoslaviju 1929, da bi smanjio nacionalne tenzije u zemlji, podelio na devet multietničkih banovina. Hrvate je to više ozlojedilo nego umirilo, pa je njihovo nezadovoljstvo posle marseljskog atentata sve više radikalizovano. Na populističkom projektu njihove vodeće partije, Hrvatske seljačke stranke, utemeljenom na sve oštrijoj kritici Beograda i na borbi za njihovu što veću autonomiju, ostvarivana je permanentna nacionalna homogenizacija Hrvata, a HSS je sve više prerastala u svojevrsni nacionalni pokret drugog po veličini naroda u obezglavljenoj Jugoslaviji.
SRPSKA politička elita je bila razdrobljena i zatečena, kao po pravilu opterećena velikim sujetama svojih malih vođa. Demokratske snage Srbije, nemoćne da pridobiju veću naklonost birača, tražile su da se Jugoslavija što više liberalizuje, a jugoslovenski režim oličen u kraljevskom namesniku Pavlu Karađorđeviću i predsedniku vlade dr Milanu Stojadinoviću nije ni pomišljao da popusti. Istrajavanje na centralističkom modelu uređenja jugoslovenske države, kao na nekakvom istinskom zaveštanju kralja Aleksandra, dodatno je polarizivalo ne samo političke nego i međuplemenske odnose u Jugoslaviji.
Tako se na velikim mukama našla i Srbija, koja je u mnogo čemu bila Pijemont Jugoslavije. Početkom 20. veka od viševekovne turske i austrougarske okupacije oslobodila je preostale delove svojih južnih i severnih teritorija, na kojima je ne samo srpski, već i slovenski živalj, zbog dugotrajne strane dominacije, bio u manjini. Srbija je u tim krajevima i posle njihovog oslobađanja živela više u sećanju nego u stvarnosti, jer se 1918, čim je stala na noge, sa svojim starim i novim teritorijama, bez njihovog bar minimalnog kulturnog, ekonomskog, političkog i nacionalnog integrisanja, utopila u višestruko heterogenu Jugoslaviju. I s njom se već od prvog dana bezrezervno identifikovala, ne razumevajući često svu njenu šarolikost. Od različitih vera i običaja do raznorodnih tradicija i političkih, nacionalnih i plemenskih mentaliteta, pa i interesa.
Gotovo svi ti previdi su u Srbiji kasno uočavani, a politički sukobi koji su se posle odlaska njenog monarha odvijali u Jugoslaviji iz meseca u mesec ulazili su u sve dramatičniju završnicu. U predvečerje Drugog svetskog rata, kada Hitler i Musolini sve češće upiru poglede u razjedinjenu Jugoslaviju, Hrvati najavljuju da će svoje zahteve čak i internacionalizovati. Tako će tzv. Hrvatsko pitanje od demokratskog sve više prerastati u teritorijalno.
(Nastaviće se)