Ulaz samo probranim

Piše: Pero Simić
NI na prvoj skupštini Srpskog kulturnog kluba, ni u burnim godinama koje su sledile, niko nije našao za potrebno da saopšti ko je prvi došao na ideju da se formira ova nacionalna institucija. Ne postoji nikakav pismeni, a nije poznat ni bilo kakav usmeni trag o tome da je to možda rečeno sredinom decembra 1936, kada su se u Beogradu prvi put sreli inicijatori za osnivanje SKK.
Sva je prilika da će taj važan podatak iz kulturne i političke istorije Srbije i Jugoslavije teško ikad biti precizno ustanovljen. Jedan savremenik ovog događaja, profesor Dragoljub Jovanović, koji je Slobodana Jovanovića smatrao ”najkulturnijim i najinteligentnijim Srbinom”, pisao je da su on i neki drugi beogradski intelektualci bili u zabludi što su za ovu ”nedobru akciju optuživali Slobodana Jovanovića”. A zabluda je bila u tome što oni nisu znali da je ”Slobodan bio samo firma”, a da je ”pravi inspirator” i ”stvarni šef bio Nikola Stojanović”, dok je ”motor Srpskog kulturnog kluba bio Vlada Ćorović”.
Problem je, međutim, u tome što je Slobodan Jovanović upravo u jednom razgovoru sa Dragoljubom Jovanovićem rekao da je ”pravi inspirator” za stvaranje ove organizacije on, a ne dr Nikola Stojanović: ”Ne, to je moja ideja”, rekao je on, detaljno objašnjavajući kad i kako se to dogodilo: ”Pre nekoliko godina bio sam u Dalmaciji i prolazio kroz Bosnu. Video sam da su naši Srbi dosta zbunjeni i da im kulturne ustanove propadaju. Dok su bili pod
Austro-Ugarskom, brinuli su se sami o sebi i imali jaku privatnu inicijativu. Posle (Prvog svetskog) rata mislili su da je tu država, kojoj treba sve prepustiti. U stvari država nije bila srpska, niti je preuzela poslove ’Prosvjete’, Matice srpske i drugih kulturnih društava. Ja sam mislio da taj rad treba obnoviti.”
Izgleda da je Slobodan Jovanović vremenom iznosio različite verzije o ovom događaju, pa je Dragoljub Jovanović, pozivajući se na jedno drugo svedočenje ovog svog prezimenjaka, ipak ostao pri svojoj prvobitnoj tvrdnji. Da su idejni tvorci SKK ”prečanski Srbi”, odnosno ”osobito Bosanci-Hercegovci i Vojvođani”, koji su ”imali razloga da budu nezadovoljni”, naročito kad je ”knez Pavle uzeo da rešava hrvatsko pitanje”. To je, kako je zabeležio Dragoljub Jovanović, ”nateralo Nikolu Stojanovića da pravi Srpski kulturni klub”, a kad je to uradio za predsednika je predložio Slobodana Jovanovića ”baš zato što je Srbijanac i daleko od svake vlasti”.
O tome ko je bio zaista firma, a ko motor ovog kluba, posredno se decembra 1939. izjasnio i ”Srpski glas”, zvanično glasilo Srpskog kulturnog kluba. U prigodnom tekstu, objavljenom povodom sedamdesete godišnjice svoga predsednika ovaj list je pisao da je Slobodan Jovanović smislio glavnu ideju pokreta izraženog u ustanovi Srpski kulturni klub” i da je upravo on ”stvarni i duhovni vođa” toga pokreta.
Slobodan Jovanović ili Nikola Stojanović, ili i jedan i drugi, što je verovatno najtačnije, tek SKK je ubrzo izrastao u široko razgranatu nacionalnu kulturno-političku organizaciju. Najviše pododbora osnovano je u nacionalno mešovitim sredinama Vojvodine, Bosne i Hercegovine, Slavonije, Baranje, zapadnog Srema i Južne Srbije, kako su članovi Kluba nazivali Makedoniju, a kasnije su podoodbori ovog društva formirani i u Nišu, Kruševcu, Leskovcu, Prokuplju Šapcu, Užicu, Zemunu i drugim srpskim gradovima.
"OD početka februara 1937 godine, kada je klub počeo svoj rad", do 25. maja 1938, kada je održana druga godišnja skupština, ”primljeno je u članstvo SKK 325 članova i 14 studenata”, a ”broj članova mogao je biti mnogo veći”. Uprava Kluba je, međutim, ”smatrala za dobro ne ubrzavati njihovo upisivanje”, pored ostalog i zbog toga što se, da bi se postigla što veća reprezentativnost, ”pazilo da u njemu budu predstavljeni svi slojevi našeg društva”.
Upravi se javilo i ”mnogo ljudi iz unutrašnjosti sa molbom da ih primimo za članove Kluba, ali zasada te su molbe mogle biti zadovoljene delimično”.
O elitizmu SKK svedoči podatak da je šesti član Pravila Kluba predviđao da ”član društva postaje onaj koga, na predlog dvojice članova, primi Upravni odbor tajnim glasanjem”, a da su pravo da budu birane u Upravni i Nadzorni odbor imale samo one ličnosti koje su bile ”članovi društva neprekidno najmanje tri godine”. Najzad, o posebnosti društva i njegovoj ne maloj zatvorenosti ubedljivo govori i činjenica da je prve godine rada tek na izričito odobrenje uprave Kluba ”jednom broju omladinaca” sa Beogradskog univerziteta ”odobreno da mogu da posećuju predavanja”, koja je SKK organizovao, ”i da čitaju u našoj čitaonici”. Bila su to tajna predavanja, zatvorena i za novinare i za bilo kakve znatiželjnike. Ogromna većina tih vrednih istorijskih dokumenata nestala je za vreme Drugog svetskog rata i nikada nije ugledala svetlo dana, većina onih koji su sačuvani sada se prvi put predočava sudu javnosti.

UPRAVA
PRVI Upravni odbor Srpskog kulturnog kluba sačinjavali su: profesor Slobodan Jovanović, industrijalac dr Vladimir Đorđević, kasacioni sudija dr Danilo Danić, advokat dr Nikola Stojanović, advokat i književnik Dragiša Vasić, docent Univerziteta Vaso Čubrilović, direktor gimnazije Dragomir Ilić, bivši ministar Risto Jojić, lekar dr Sima Ilić, docent Univerziteta i književnik Slobodan Drašković i inženjer agronomije Branko Trajković.
U Nadzornom odboru bili su general u penziji i akademik Živko Pavlović, rektor Univerziteta dr Dragoslav Jovanović, predsednik Kasacionog suda Rusomir Janković, direktor banke Mihailo Švabić i viceguverner Prometne banke Teodosije Ristić.
(Nastaviće se)