Rasuti opet skupa

Piše: Pero Simić
VEĆ tri dana posle svoje skupštine, članovi SKK imali su priliku da pokažu da li su poslušali poziv svoga predsednika da ”revnosno posećuju klupske sastanke”. Tog dana, 7. februara, praktično jedan za drugim održana su čak dva sastanka članova Kluba. Oba su protekla u znaku predavanja na aktuelne teme, što će od početka postati osnovna forma rada i okupljanja pripadnika ove elitističke organizacije. Prvo predavanje održao je Slobodan Jovanović, a drugo Vaso Čubrilović.
U prvih petnaestak meseci postojanja, SKK je organizovao 32 predavanja, kojima su, po pravilu, prisustvovali samo članovi ovog društva. Već sami naslovi nekih izlaganja svedoče i o svestranim preokupacijama i o pravim aspiracijama Kluba: ”Potreba privatne inicijative u pitanjima nacionalne kulture”, ”Ideja otadžbine i ideja društvene pravde”, ”O srpskoj kulturi”, ”Narodne pesme i savremeni društveni život”, ”O srpstvu i jugoslovenstvu”, ”Duhovna veza između vojske i naroda u savremenom ratu”, ”Nacionalna kultura i omladina”, ”Konfederacija i federacija”, ”Nacija, kultura i država”, ”Koordiniranje rada naših kulturno-prosvetnih društava”, ”Naša univerzitetska omladina”, ”Ustavni propisi o omladini”, ”Verski problem u Jugoslaviji”, ”Italijanski portreti kroz vekove”. Jedno predavanje bavilo se ”Zdravstvenim prilikama u Beogradu”, a govorilo se i o privrednim temama: ”Beograd kao privredni centar”, ”O rudarstvu Jugoslavije”, ”Beogradski sajam” (rezultati i iskustva), ”Beogradska trošarina”.
NAJVEĆI broj predavanja ipak je bio posvećen proučavanju prilika u pojedinim pokrajinama koje su bile srpske ili su smatrane srpskim.
U mnogim od ovih predavanja podrobno je razmatrana etnička slika stanovništva Vojvodine i Južne i Stare Srbije, odnosno Makedonije i Kosova i Metohije, nasleđena od Austro-Ugarske i Turske, koje su ove oblasti vekovima držale pod sopstvenom okupacijom. Praktično svi predavači su, pri tom, polazili od legitimnog prava država da u svojim novooslobođenim krajevima, koji su (pre)dugo bili pod stranom upravom, postepeno menjaju postojeći etnički sastav stanovništva. Da agrarnom reformom i raznim merama kolonizacione državne politike povećavaju učešće pripadnika svog većinskog naroda, odnosno ”nacionalnog elementa”, kako se tad govorilo, koji je platio najveću cenu strane dominacije na okupiranim teritorijama.
U većini ovih predavanja sistematično je suzbijan i duh antisrpske austrougarske propagande s kraja 19. i početka 20. veka o tome da Srbija ni u 20. veku nema šta da traži izvan granica iscrtanih na Berlinskom kongresu 1878; da je Vojvodina mađarska, Makedonija bugarska, Bosna i Hercegovina hrvatska i muslimanska, a Stara Srbija odnosno oblasti Kosova i Metohije da su arnautski.
SKK se ozbiljno bavio i međunarodnim položajem Jugoslavije, o čemu su od oktobra 1937. do maja 1938. održana tri predavanja: ”Značaj Jugoslavije kao vojne sile na Balkanu i u srednjoj Evropi”, ”Spoljni pregled u vezi sa problemom dunavskog basena” i ”Sredozemno more i Jugoslavija”.
Predavači su u većini slučajeva bili osnivači Kluba, od Slobodana Jovanovića i Nikole Stojanovića do Dragiše Vasića, Slobodana Draškovića, Ljubomira Pokornog, Vladimira Ćorovića, Mihaila Konstantinovića i Vase Čubrilovića, a članovima SKK su se obraćali i mnogi intelektualci koji nisu bili osnivači ovog društva. Među njima su bili: profesor Jovan Đorđević iz Beograda, savetnik u Ministarstvu šuma i ruda Orestije Krstić, sekretar Apelacionog suda Andra Ristić, lekar Miloš Sekulić, vanredni profesor univerziteta Mehmed Begović.
U prvoj godini svoga rada Srpski kulturni klub je počeo da organizuje i književne večeri, na kojima su po pozivu nastupali Dragiša Vasić, Desanka Maksimović, Vladimir Velmar Janković, Stevan Jakovljević, Isidora Sekulić, Ilija Trifunović Birčanin, Aleksandar Đurić, Dimitrije Ljotić.
VEĆ godinu dana od svog osnivanja SKK je ostvario svoj ”krajnji cilj”, stvaranje ”Saveza naših kulturnih društava”, jer je u prostorijama Kluba 27. februara 1938. ”održata osnivačka skupština Saveta srpskih kulturnih društava kome su pristupila naša najviđenija društva i ustanove”.
Aspiracije srpske naučne, privredne, kulturne i političke elite okupljene u ovoj asocijaciji i posle ostvarenja ovog ”krajnjeg cilja” kao da su sve više rasle. Planirano je stvaranje posebnog društva čiji bi ”specijalni zadatak” bio pretvaranje Beograda ”ne samo u upravno nego i nacionalno i duhovno središte celoga naroda”, uveliko se radilo na osnivanju omladinske sekcije SKK, a ozbiljno se razmišljalo i o angažovanju žena zbog čega je ”održano nekoliko sastanaka s određenim brojem gospođa”. U organizaciji SKK u Beogradu je osnovan i Savez pokrajinskih i zavičajnih udruženja, preko koga Klub ”želi i namerava da dođe u što uži dodir sa pojedinim našim krajevima u unutrašnjosti”, a veliki uticaj ostvarivan je i u Savetu srpskih privrednih ustanova i Savetu patriotskih, ratničkih i viteških organizacija.
U međuvremenu, Srpskom kulturnom klubu su pristupili i predsednik Srpske kraljevske akademije Aleksandar Belić, arhimandrit Justin (Popović) i jedan od lidera Demokratske stranke Milan Grol.
Tu prvu godinu svoga rada SKK je, kako je saopštilo njegovo rukovodstvo, proveo nastojeći da ”ispita, pokrene i pokuša naći rešenje svima onim kulturnim i nacionalnim problemima koji su od životnog interesa za nas Srbe, pa i za ostale Južne Slovene”.
(Nastaviće se)