Država bez plana

     Piše: Pero Simić
TOVAREĆI sâm sebi na leđa pretenciozni zadatak da ”pokuša naći rešenja svima onim kulturnim i nacionalnim problemima koji su od životnog interesa za Srbe, pa i za ostale Južne Slovene”, Srpski kulturni klub se još od svog osnivanja koncentrisao na one ”granične oblasti koje su po svom geografskom položaju izložene tuđinskim uticajima”. U tim oblastima SKK je osnovao najviše pododbora, na te teme organizovao najviše predavanja, ti krajevi su imali poseban tretman u ”Srpskom glasu”.
Pod ”tuđinskim uticajima” ponekad se mislilo i na uticaje onih naroda koje su Srbi zvanično braćom zvali, ali ponajviše na Arnaute odnosno Arbanase, naročito one koji su se za vreme turske vlasti s albanskih planina spustili u Makedoniju, na Kosovo i Metohiju i u delove Crne Gore i centralne Srbije. Što zbog lošeg iskustva iz vremena turske okupacije, što zbog nezalečenih trauma Golgote koju je srpska vojska u Prvom svetskom ratu doživela u Albaniji, povlačeći se iz Srbije na Krf i Vido, mnogi predavači i funkcioneri SKK uopšte nisu videli mogućnost koegzistencije sa ovim delom jugoslovenskog stanovništva.
U SVOM poverljivom predavanju, održanom u Srpskom kulturnom klubu 7. marta 1937, docent Filozofskog fakulteta u Beogradu Vaso Čubrilović je najpre primetio da ”problem Arnauta u našem nacionalnom i državnom životu nije postao od juče”. Nastao je još od ”konca 17. veka”, kada se Arnauti počinju ”spuštati sa svojih planina u plodne kotline Metohije i Kosova”, a ”preko Šar-planine prema Pologu, a odatle prema Vardaru”. Razdvajajući ”naše stare raške zemlje od Makedonije i doline Vardara anarhistički albanski elemenat” je još u 19. veku, kako je istakao Čubrilović, ”onemogućio ikakve jače kulturne, prosvetne i privredne veze između naših severnih i južnih krajeva”. Posle oslobađanja ovih krajeva od Turske očekivalo se da će situacija biti brzo promenjena, a Čubrilović je osnovni uzrok neuspeha ovako definisao:
- Osnovna pogreška naših odgovornih činilaca iz toga doba bila je ta što su na nemirnom i krvavom Balkanu hteli da, zaboravljajući gde su, primene zapadne metode pri rešavanju velikih etničkih problema. Turska je donela na Balkan običaj, uzet iz šerijata, da se dobijanjem bitke i osvajanjem jedne zemlje dobija pravo nad životom i imanjem osvojenih podanika. Od njih su i hrišćani Balkana naučili da se dobija i gubi na maču ne samo vlast i gospodstvo, nego i kuća i imanje.
- Ovo shvatanje o privatnopravnim zemljišnim odnosima na Balkanu - nastavio je Čubrilović - moglo se samo donekle ublažiti zakonima, uredbama i međunarodnim ugovorima stvaranim pod pritiskom Evrope, ali i ono je ipak bilo glavna poluga i Turske i balkanskih država sve do naših dana.
NAVEO je i najnovije primere:
- Ne moramo ići u daleku prošlost. Pomenućemo samo slučajeve iz skorih dana: iseljavanje Grka iz Male Azije i Grčku i Turaka iz Grčke u Tursku; najnovije iseljavanje Turaka iz Bugarske i Rumunije u Tursku.
Tako su ”sve balkanske zemlje od 1912. godine naovamo ili rešile ili su na putu da reše pitanje nacionalnih manjina njihovima iseljavanjem”, podsetio je on, negodujući što ”smo se mi zadržali na sporim i pipavim metodama postepene kolonizacije”.
”Sve se radilo na parče”, tvrdio je Čubrilović, ”od danas do sutra; svaki ministar rušio je staro, ono do svoga prethodnika, ne stvorivši ni sam ništa solidno.”
Rezultati celokupne akcije jugoslovenske države na poboljšanju etničke slike stanovništva u korist slovenskog življa onih delova Makedonije i Kosova i Metohije u koje su se posle turske okupacije ovog dela srenjovekovne srpske države doseljavali Albanci, po njegovom mišljenju, ”bili su negativni”.
- PRIRAST Arnauta u osamnaest srezova Makedonije i Kosova i Metohije u kojima žive i Arnauti veći je od celokupnog našeg prirasta po rođenju i kolonizacijom. Od 1921. do 1931. prirast Arnauta iznosio je 68.060, a Srba 58.745 duša. Razlika iznosi 9.315 u korist Arnauta, a nesrazmera će tokom vremena postajati sve veći i naposletku dovesti u pitanje i ono malo uspeha kolonizacionog što smo ga postigli od 1918. godine do danas.
Za ovakvo stanje Čubrilović je optuživao sve redom. Najpre jugoslovensku državu: ”Najočajnije je u celoj stvari to što u jednom tako važnom pitanju nije postojao jedan određeni DRŽAVNI plan, koga bi morao da se pridržava i da ga sprovodi svaki režim i svaka vlada.” (Sva naglašavanja u ovom feljtonu izvršena su u originalu citiranih dokumenata).
U ovom predavanju, čije su delove albanski i srpski šovinisti decenijama zloupotrebljavali, Vaso Čubrilović nije ostao dužan ni nekim jugoslovenskim poslanicima: ”Pojedinci, naročito poslanici, ako su bili iz drugih pokrajina, kad nisu mogli dobiti mandat u svome zavičaju, išli su dole na jug i laskali anacionalnim elementima zbog svoga mandata, žrtvujući velike nacionalne i državne interese.”
Prozivao je i državni aparat koji se bavio pitanjem kolonizacije, jer je ”bio isuviše skup, glomazan, napunjen ljudima ne samo nestručnim nego vrlo često neskrupuloznim”.
(Nastaviće se)