Tapija - samo reč

     Piše: Pero Simić
NAJVIŠE zamerki u svom predavanju o ”Iseljavanju Arnauta”, održanom marta 1937. Vaso Čubrilović je rezervisao za jugoslovenske zakonodavce: ”Ponovo moramo da se vratimo ovde na strahovitu pogrešku našeg posleratnog pravnog shvatanja o zemljišnom posedu. Mesto da smo iskoristili shvatanje i samih Arnauta o njihovim uzurpacijama zemljišta - retko ko je od njih imao i tursku tapiju, i to samo na kupljena imanja - mi smo, na našu veliku nacionalnu i državnu štetu ne samo ozakonjavali sve te uzurpacije nego, što je još gore, privikavali Arnaute na zapadnoevropske pojmove o privatnom posedu. Oni ga, pre toga vremena, nisu ni imali. Tako smo im mi sami dali u ruke oružje kojim će se braniti, držati najbolje zemlje, i onemogućavati nacionalizaciju za nas jednog od najvažnijih predela.”
Čubrilović je predlagao masovnije iseljavanje Arnauta u Albaniju i Tursku. Prema nekim nagoveštajima, kako je rekao, Turska je ”voljna za prvo vreme da primi oko dve stotine hiljada iseljenika naših i uslovljava, što je za nas najpovoljnije, da to budu Arnauti”. Sa Tiranom će, kako je verovao, ići teže, jer ”će tu biti Italija”, a tome bi se mogle suprotstaviti i ”naši veliki saveznici, Francuska i Engleska”. Verovao je da će Italija ipak ”isuviše biti zauzeta svojim brigama u Abisiniji”, a što se Francuza i Engleza tiče predlagao je da im se ”hladnokrvno i odlučno odgovori da je i u njihovom interesu osiguranje
moravsko-vardarske linije, što se videlo i tokom poslednjeg rata”.


U JEDNOM odeljku svoga predavanja Vaso Čubrilović je optirao i seriju drastičnih mera za iseljavanje Albanaca iz Makedonije i sa Kosova i Metohije. Neke od njih više su ličile na svojevrsnu kolektivnu odmazdu prema ovom delu jugoslovenskog stanovništva, nego na ispravljanje ogromnih nepravdi nanetih slovenskom življu za vreme
viševekovne turske okupacije ovih krajeva. Pominjao je i ”isterivanje (Albanaca) iz državne, privatne i samoupravne službe”, čak i
”šikane (albanskog) sveštenstva i krčenje grobalja”, ali, srećom, ovi predlozi nikad nisu prihvaćeni, niti realizovani.
Čubrilovićev zaključak bio je pesimističan: ”Ne raščistimo li stvari na vreme, za 20-30 godina imaćemo jednu strahovitu iredentu čiji se tragovi već opažaju, a koja će neminovno u pitanje dovesti sve naše posede na jugu.”
Sličnog mišljenja je bio i Borivoje T. Panjevac, sekretar Opšte državne statistike Kraljevine Jugoslavije. U dokumentu ”Manjine u Kraljevini Jugoslaviji”, pripremljenom za Srpski kulturni klub, on je najpre podsetio da su sve jezičke manjine u Jugoslaviji popisom stanovništva od 31. januara 1921. proglašene narodnim manjinama.
- Arnautska jezička grupa i danas, bez malo u celini, predstavlja skoro potpuno plastičnu, gotovo amorfnu masu koja se daje nacionalno modelisati u ovom ili onom pravcu”, tvrdio je on, priznajući da je ona ”ne samo najbrojnija manjina, koja čini gotovo četvrtinu našeg manjinskog življa ili preko tri i po procenta od ukupnog stanovništva, već je ona u izvesnom smislu i najopasnija”:
- Opasnost se sastoji u tome što je u toj jezičkoj manjini u toku lagani proces nacionalnog osvešćivanja nivelisanjem mnogih posebnih etničkih odlika izgrađivanjem jedinstvene i to ALBANSKE nacionalne svesti na osnovu arnautskog jezika. I što je nacionalni živalj u oblastima u kojima Arnauti čine većinu umnogome prepušten uticajima manjinskog življa.

Panjevac je to ovako objasnio:
- Doskora je versko muslimansko osećanje činilo da su se oni osećali
više kao Turci, žaleći za turskim carstvom. Sada sve
više upiru oči u Albaniju. Albanska iredenta tinja. Smeliji se, naročito u gradovima, već poodavno nadaju da će otuda stići ”oslobođenje”. Oni priželjkuju dolazak braće preko granice od Mitrovdana do Đurđevdana.
Ističući da ”arnautskog življa ima duž cele naše granice prema Albaniji”
i Panjevac je podsećao na činjenicu da su Arbanasi u srpske krajeve ”počeli nasrtati posle sloma srpske srednjovekovne države”. Oni ”kasnije, budući žešći muslimani od Turaka, veliki deo našeg tamošnjeg življa prevodili u islam i nametali mu svoj arnautski jezik” i ”otuda je veliki broj poarbanašenih Srba među njima”.

I Panjevac je slutio oživljavanje esktremizma među kosmetskim i makedonskim Albancima:
- Oseća se dah jednog neiživljenog nacionalnog zanosa. Taj proces nacionalnog osvešćivanja može uzeti takve razmere, pojaviti se sa takvom intenzivnošću da nas može potpuno iznenaditi. Ima znakova po kojima se može zaključiti da ta jezička manjina, danas skoro pasivna, može postati veoma aktivna nacionalna grupa, izvanredno opasna po naše narodne i državne interese, ako mi blagovremeno ne preduzmemo dalekosežnu akciju. U tu svrhu imao bi se izraditi smišljen plan, čitav jedan državni program.
(Nastaviće se)