Parola brani zemlju

Piše: Pero Simić
I U DRUGOJ godini svog postojanja, od maja 1938. do maja 1939., Srpski kulturni klub je težio da ostvari preambiciozni cilj svoga postojanja, da ”pokuša naći rešenje svim kulturnim i nacionalnim problemima koji su od životnog interesa za nas Srbe, pa i za ostale Južne Slovene”. Interesantno je da su vođe ovog društva, pri tom, i dalje tvrdile kako se Klub ”u duhu svojih pravila drži daleko od svake partijske politike”, a istovremeno je pokrenuta inicijativa da se u Beogradu ”formira jedan akcioni odbor koji bi imao da radi na podizanju nacionalnog duha u celoj zemlji”.
Maja te 1939. skupština SKK je formulisala stav i oko ”rešavanja hrvatskog pitanja”, koje je visilo u vazduhu: ”Hrvatima se mora sve dati na što po Božjem i ljudskom zakonu imaju pravo, ali gde budu odstupali od tog prava, mora se na njih uticati da od toga odustanu i bez zaoštravanja međusobnih odnosa.”
Bila je to samo najava onoga što će uslediti već u leto 1939. kada će se Srpski kulturni klub svom snagom baciti u vrtlog politike, kojom će se baviti sve do sloma Jugoslavije 1941.
SA režimom Dragiše Cvetkovića i Vladimira Mačeka vođe ovog društva sporiće se tih godina gotovo o svim pitanjima uređenja zemlje i vođenja državnih poslova. Najviše žuči proliveno je oko stvaranja Banovine Hrvatske, koja je formirana sporazumom Cvetković-Maček, 26. avgusta 1939., pet dana pred izbijanje Drugog svetskog rata. Liderima SKK je u ovom sporazumu sve bilo sporno. I raspuštanje jugoslovenskog parlamenta, koje je posle toga usledilo, i preuređenje Jugoslavije, bez jasnijeg definisanja granica Srbije koja je podnela najveće žrtve za stvaranje Jugoslavije. I teritorijalno oblikovanje Hrvatske primenom maglovitih kriterijuma, čas etničkih, čas istorijskih, čas
privredno-geografskih, i (ne)legitimnost Dragiše Cvetkovića da zastupa Srbe u cenkanju sa Hrvatima, jer o njemu se, kad je izabran za predsednika vlade, po Srbiji govorilo: ”Kad može Dragiša - može svako!”
Za g. Cvetkovića ni njegovi najbolji prijatelji ne bi mogli reći da u srpskom narodu ima onaj položaj koji g. Maček ima među Hrvatima ili g. (Anton) Korošec među Slovencima - pisao je ”Srpski glas”, oficijelni glasnogovornik Srpskog kulturnog kluba, decembra 1939. Za ovog autentičnog tumača stavova SKK, koji je uređivao potpredsednik Kluba Dragiša Vasić, dileme nije bilo:
”Današnja vlada kod Srba nema nikakva autoriteta.”
Za vođe Kluba dileme nije bilo: ”Nas je (Drugi svetski) rat zatekao s jednom vladom koja ne ispunjava uslove koje se od jedne vlade traže u ratnim vremenima”, jer vlada Cvetković-Maček ”u najbolju ruku uživa dovoljno poverenje Hrvata i Slovenaca, ali ne i Srba”. Ona bi „na najprostiji način mogla steći autoritet” novim izborima, ali ta solucija nije bila realna, jer ”gospoda koja radi na novom izbornom zakonu već počinje ličiti na Penelopu, koja je preko noći parala ono što bi preko dana otkala”. Zato se izlaz tražio na drugoj strani: ”Kao što se u ovakvim prilikama radi u drugim zemljama, moglo bi se uraditi i kod nas - naime mogla bi se obrazovati vlada narodne sloge”. Naveden je i primer: ”Jedna od najvećih zasluga predsednika (Francuske) Poenkarea je bila ta što je u teškim danima prošlog (Prvog svetskog) rata imao patriotizma da pozove na vladu svog neprijatelja Klemansoa”.
U SUKOB s jugoslovenskom vladom, koji će se rasplamsavati sve do državnog udara i smene vlade Cvetković -Maček, 27. marta 1941., SKK je ušao četrdesetak dana ranije s dijagnozom koju je u pismu Vasi Stajiću 1. novembra 1939. postavio Slobodan Jovanović:
”1) Išli smo u rešavanje glavnih državnih problema bez dovoljnog poznavanja i rešavali smo ih često s isključivo partijskog gledišta.
2) U državnoj administraciji i strankama dobijali su vrlo često prevagu elementi koji se nisu istakli ni
poštenjem ni sposobnošću.
3) Mnogostruka i vešta propaganda sa strane uzbunila je narodne manjine i zbunila naše istaknute ljude.”
Jovanović je na osnovu ove procene nudio i pravac kojim treba poći: ”Ako želimo da spasemo državu i narod mi moramo što pre naći izlaza iz ovog stanja. Ne potcenjujući vrednost Hrvata i Slovenaca mi smo stali na gledište da se bez organizovanog srpstva Jugoslavija ne može postaviti na solidnu osnovu. Jako srpstvo u jakoj Jugoslaviji - to je
naša parola.”
S tom malo modifikovanom parolom (”Jako srpstvo - jaka Jugoslavija”) ispod svog zaglavlja ”Srpski glas” će iz broja u broj tražiti da Srbi dobiju ono što je već dato Hrvatima: ”Kad se obeležava hrvatska etnička celina, onda se neminovno mora obeležiti i srpska etnička celina... Čim se otvorilo hrvatsko pitanje otvorilo se i srpsko i Srbi moraju ujedinjenim snagama braniti ono što je njihovo.”
”Mi ne možemo voditi jednu politiku lirike dok drugi oko nas primenjuju metod grabeža; mi ne možemo pustiti da se politika jugoslovenska pretvori u trojanskog konja.”
”Mi hoćemo sporazum, ali po određenim pricipima. Bilo etničkim, bilo istorijskim, bilo privredno-geografskim. Ali za celo područje na kome žive Srbi i Hrvati. Mi ne mislimo nikad ostaviti srezove sa čisto srpskom većinom u granicama Hrvatske, Dalmacije, Bosne i Slavonije, Banovini Hrvatskoj.”
(Nastaviće se)