Svađe preko novina

Piše: Pero Simić
OSPORAVAJUĆI državno ustrojstvo Jugoslavije uspostavljeno stvaranjem Banovine Hrvatske Srpski kulturni klub je u trećoj godini svog postojanja sve dublje gazio u političke vode. Na njegovoj meti posebno se našlo to što se
”u hrvatske poslove od zajedničke (jugoslovenske) vlade ne meša niko”, a što u ostalom, ”našem delu, hrvatski ministri rešavaju sve” i još ”mute po Bosni, po Vojvodini, pa i po južnoj Srbiji”.
Još od početka spora SKK je pokušavao da brani državno jedinstvo, a da se istovremeno distancira od centralizma, koji je i posle njegovog razblaživanja stvaranjem devet banovina pokazivao ozbiljne slabosti u organizaciji države i sve više bio trn u oku Hrvata: ”Ako se pre grešilo i mislilo da je svaka autonomija opasna za državno jedinstvo, ne treba sada pasti u drugu pogrešku, pa misliti da je svaka odbrana državnog jedinstva opasna za autonomiju.”
Umesto simpatija insistiralo se na interesima: ”Hrvati su videli da svoju mukom stečenu autonomiju neće biti u stanju da odbrane od stalnih i sitematskih napada Ugarske. Oni su bili u opasnosti da od jedne autonomne oblasti postanu obična mađarska provincija. U borbi sa Mađarima srpska pomoć bila im je preko potrebna. Srbi opet, za vlade Kralja Petra (Karađorđevića) videli su da ne mogu ni na jednu stranu da prošire granice. Zbog čega? Zbog otpora Austrije... Dakle, ni za Srbe, ni za Hrvate jugoslovenska politika nije se osnivala samo na međusobnim simpatijama.”
Slobodan Jovanović je osuđivao one srpske političare koji su mislili da će se ”jugoslaviziranje srpskih i hrvatskih masa moći izvršiti pomoću administrativnog centralizma”, upućujući im neskrivene žaoke: ”Predratni Jugosloveni su bili Jugosloveni u doba kada je to bilo opasno; posleratni Jugosloveni poniklu su tek onda kada se jugoslovenstvo nagrađivalo.”
Hrvatima, naravno, ni na kraj pameti nije bilo da odustanu od onoga što su dobili sporazumom Cvetković-Maček, pa su šanse da se srpsko-hrvatske razmirice izrode u veliku svađu iz dana u dan bivale sve veće. A za to bilo je potrebno dvoje. Kad je bliski Mačekov saradnik dr Rudolf
Bićanić u svojoj knjizi ”Ekonomska podloga hrvatskog pitanja” optužio Srbe da su od stvaranja Jugoslavije eksploatisali Hrvate usledila je žestoka reakcija prvih pera ”Srpskog glasa” i perjanica SKK, koji su mesecima dokazivali da su se hrvatski krajevi u Jugoslaviji brže razvijali od srpskih.
A kad je Mačekov ”Hrvatski dnevnik” napao brčanske Srbe što žele da se pripoje Srbiji ”Srpski glas” je dolio ulje na vatru: ”Gde god je Srba - tu je Srbija, od Subotice do Dalmatinskog Kosova kraj Šibenika, i od Sušaka (Rijeke) do Đevđelije.” Kada su hrvatski političari govorili da je ”Hrvatska Banovina samo prva faza u stvaranju Velike Hrvatske”, da ”pitanje banovine Hrvatske još nije riješeno” i da je to ”minimum onoga što želimo”, iz ”Srpskog glasa” i SKK je odgovarano: ”Ko greši protiv srpstva vređa nas, ali mu se to može i oprostiti. Ali ko greši protiv države on je naš krvni neprijatelj, sa njim stupamo mi u otvorenu borbu.”
Neki Hrvati kao da su to jedva dočekali, pa je posle osnivanja paravojnih formacija Hrvatske seljačke stranke, proterivanja ćirilice, izbacivanja Srba s posla i fizičkih napada na njih u pojedinim delovima Banovine Hrvatske, zagrebačka ”Hrvatska svijest” pogromaški pisala da je prava narav Srba ”da smrde i svoj smrad šire kamo dođu” i da ”taj smrad treba uništiti, pa bilo ciklonizacijom (proterivanjem) ili deratizacijom” (trovanjem).
NI strele koje su ”Srpski glas” i SKK upućivali na račun prevrtljivosti srpskih političara nisu bile bezazlene: ”Ne može se biti danas Jugosloven, sutra protiv Jugoslavije, danas fašista, sutra demokrata. Danas monarhista, sutra republikanac, danas komunista, sutra nacionalista, danas korupcionaš, sutra čistunac, danas sporazumaš, sutra ’Srbin’.’’ I još direktnije: ”Ne mogu jedni isti ljudi voditi sve politike, ispovedati sva načela, sve braniti i sve napadati.”
Kritikujući sporazum Cvetković-Maček, Slobodan Jovanović će u jednom času, aludirajući na poreklo predsednika jugoslovenske vlade, izjaviti da ovaj dogovor Srbi neće priznati, jer ga je zaključio ”jedan Ciganin”, a u razgovoru na istu ovu temu sa Dragoljubom Jovanovićem izgovoriće reči koje su težile da nadmaše povod: ”To vam je tako sa Srbima - zapinju i ništa ne daju vrlo dugo, a onda naglo popuste i daju više nego što se traži.”
Srpskim političarima je SKK je zamerao i to što prilikom formiranja Jugoslavije nisu bolje upoznali politički mentalitet Hrvata i Slovenaca i što su ”precenjivali srpske snage”, a rukavica im je verovatno bačena u lice onog časa kada im je rečeno: ”A glavni neprijatelj je u nama. Sve
nedaće koje nas pritiskaju, sva zla koja nas tište, sve opasnosti koje nam prete, imaju jedan isti izvor: slabost srpstva... Niko ne ustaje protiv Srba zbog nekih zala koja bi oni bili učinili, nego zato što su zbunjeni, uplašeni, zavađeni.”
Jugoslovenske vlasti su Klubu vraćale milo za drago, pa je od prvih osam brojeva ”Srpskog glasa” svaki drugi bio zabranjen, a glavni okršaji tek su sledili.
U međuvremenu, Srpski kulturni klub i ”Srpski glas” bavili su se i kulturom u njenom izvornom značenju. Organizovali su i pratili kulturna zbivanja među Srbima, gajili nacionalnu tradiciju, afirmisali pozorišne predstave i koncerte, izložbe i književne večeri...
(Nastaviće se)