Bitka oko vlasti

Piše: Pero Simić
ČAK ni tri meseca posle stvaranja Banovine Hrvatske vrh Srpskog kulturnog kluba nije razumevao pravu prirodu hrvatskih težnji, ali ni situaciju u kojoj se tim povodom našla Jugoslavija. Zato Slobodan Jovanović 4. decembra 1939. kaže: ”Ja mislim da će teška spoljašnja situacija, u kojoj se nalazimo, naterati Hrvate da misle i o opštim poslovima, a ne samo o svojim hrvatskim poslovima.”
Govoreći u prvom licu množine Jovanović ni tad kad su Hrvati za sebe u Jugoslaviji izborili znatno bolju poziciju od Srba ne vidi nikakvu protivrečnost između tog novouspostavljenog stanja i činjenice da smo "mi Srbi (prilikom stvaranja Jugoslavije) pokazali sposobnost da radimo i da se borimo za mnogo širu nacionalnu i državnu ideju nego što je bila naša vlastita”. On veruje da je problem samo u tome da se ”onoj velikoj energiji” koju predstavljaju ta ”dva nacionalizma”, srpski i hrvatski, da ”pravi pravac”.
JEDAN predavač SKK je problem video u tome što se jugoslovenska država, ”stvarajući jedan administrativni sistem potpuno nemoguć za izvršenje svoga zadatka, počela postupno udaljavati od naroda... te izgleda da su njeni interesi nešto drugo nego interesi naroda”. Nju vodi ”naša loša birokratija... udružena sa još gorom austrougarskom birokratijom”; ta država je ”neosetljiva prema opštim interesima”, „forma joj je važnija od sadržine”. I zato je u Jugoslaviji ”ukočen svaki konstruktivni rad”.
Jedan od osnivača SKK terao je, opet, vodu na žrvanj srpsko-hrvatskih surevnjivosti: ”Ne može se država malo hteti, malo ne hteti.” Kad je jugoslovenska država već bila pretvorena u svojevrsni provizorijum, zahtevao je da ”državno pitanje (tj. pitanje opstanka države) ima da dođe pre srpskog”.
A TOM državom, koja se nekim vođama Srpskog kulturnog kluba ponekad činila prečom od naroda, nisu bili zadovoljni ni Crnogorci: ”Ne zadovoljavaju se da ova Crna Gora u granicama od 1912. bira četiri poslanika, kao neka dva sreza u bogatijim krajevima, koji nijesu nikad ništa dali za državu ni za narod niti će dati ili su čak protiv ove države. Isto tako ne zadovoljavaju se samo sa četiri svoja poslanika prema 323 ostala, koliko ih drugi krajevi biraju. Oni sebe ne računaju po broju već po vrednosti i zaslugama.”
Sledilo je i pitanje: ”Zar je pravo da sva crnogorska plemena, koja su vodila borbu za oslobođenje preko dva vijeka, biraju jednog poslanika, sva hercegovačka plemena u granicama Crne Gore jednog, a brđanska jednog i po poslanika kao nekakvi srezovi Čazma, Đakovo, Apatin, Ivanec, Alibunar, Našice i drugi, koji se nijesu do sad ni čuli.”
I oni su tražili autonomiju: ”Crnogorci se osjećaju poraženi i odbačeni. To se liječi uvođenjem Crnogoraca u državne poslove i to u dva pravca: prvo je istinska samouprava Crne Gore sa okolnim krajevima”, jer Crnogorci ne mogu prihvatiti da njima upravljaju ljudi koji ”nijesu ni za Homolje”, a drugi je da ”Crnogorci dođu i u opštu državnu upravu”.
NAJDUBLjU kritiku države koju je SKK, ulazeći u politiku, po svaku cenu želeo da sačuva, izgovorio je u proleće 1940. jedan od njenih utemeljivača, dr Nikola Stojanović. Podsećajući da su Srbi stvarajući Jugoslaviju precenili svoje mogućnosti, govorio je da su oni zbog toga ”padali iz jedne kontradikcije u drugu”. Da su i u centralističkom periodu i onda kada se Jugoslavija počela decentralizovati izvođenje državnog projekta ”poverili ljudima potpuno nespremnim za namenjeni zadatak”, da je ”vlast postala cilj onih koji hoće da se bogate najlakše i najbrže”, da mnoge srpske stranke zbog pljačke i korupcije njihovih prvaka ”nisu bile u stanju da imaju moralni autoritet da se prošire na celu teritoriju državnu i da tim oslabe pokrajinske i plemenske separatizme”. Zato je ”duhovni slom centralizma stigao mnogo pre materijalnog”, ”ojačale su verske i plemenske stranke kao otpor toj nesposobnosti za koju se baca odgovornost na administrativni centar države”, Beograd, a u ”samom centru otimačina za vlast dovela je do rušenja svih glavnih političkih autoriteta”.
S nostalgijom je primetio da Srbi ”otkinuvši se od starog i sigurnog srpskog broda lutaju po pučini tuđih teorija”, ali je šansu da se stvari promene i on video u onome za šta više nije bilo ni vremena, ni političkih autoriteta, ni bilo kakvih drugih realnih mogućnosti: ”Jako Srpstvo je najveća garancija i preduslov za jaku Jugoslaviju.”
A i da je svega toga bilo, i realnih mogućnosti i vremena i sposobnih, moralno čistih političara, veliko je pitanje da li bi jako srpstvo u takvim okolnostima stvarno bilo dovoljno da se Jugoslavija održi na nogama.
ISTOG meseca kada je Stojanović izgovorio svoju bespoštednu kritiku na račun Jugoslavije jugoslovenski režim je doneo rešenje kojim je po deseti put zabranio ”Srpski glas”. Obrazloženje je i ovog puta bilo ono koje se najčešće upotrebljavalo: ”da se u pomenutom listu nalaze i takvi pasusi kojima se ide na to da se stvori plemenski razdor, kao i da se državne vlasti ometaju u vršenju svog
zadatka i delanja uopšte”. Time je godinu dana pre sloma Jugoslavije doveden u pitanje i sam goli opstanak glavnog glasnogovornika Srpskog kulturnog kluba.
Bez obzira na sve to, jedan od osnivača SKK je verovao da je „naša vojska u svakom pogledu odlično opremljena i spremna da izvrši zadatke koji je
očekuju i da se pokaže dostojna svojih slavnih tradicija”
Istog dana usledila je još jedna, jedanaesta zabrana „Srpskog glasa”, koja je
iz temelja uzdrmala Srpski kulturni klub.

(Nastaviće se)