Kriza pre oluje

Piše: Pero Simić
BEZ obzira na to što je okupljao intelektualnu, ali i značajan deo političke elite, Srpski kulturni klub je i nepunu godinu pred slom Jugoslavije imao velike iluzije i o ovoj državi i o raspoloženju njenih naroda.
"Iz sviju krajeva zemlje, kako srpskih tako i hrvatskih i slovenačkih, stižu
najbolji glasovi o patriotskom držanju naroda", stoji u uvodniku ”Srpskog glasa” 3. maja 1940.
"Vojni obveznici dolaze na svoju dužnost svi odreda: nikakvog oklevanja i
nikakvog izvlačenja. Vojska, gde god se pojavi, pozdravljena je od našeg sveta oduševljeno. Kliče se: - Živela vojska, Živela Jugoslavija!, isto onako iz glasa i od srca kao i u prvim danima posle oslobođenja i ujedinjenja (1918)", činilo se ”Srpskom glasu” i vođstvu Srpskog kulturnog kluba”.
Za Klub i njegove predvodnike nije bilo dileme:
"Ako na vrhu kod političkih upravljača nije sve kako treba, u narodu sve je
još ostalo zdravo i krepko. Ta izvorna narodna snaga koja u velikim događajima neodoljivo dolazi do izraza, daje nam nade da ćemo s Božjom pomoći i sadašnju međunarodnu krizu srećno prebroditi."

BILI su kategorični:
"Naša vojska u svakom pogledu je odlično opremljena i spremna da izvrši
zadatke koji je očekuju i da se pokaže dostojna svojih slavnih tradicija."
Dvadeset dana kasnije, 23. maja 1940, lideri Kluba i njihov ”Srpski glas” u politički dezorijentisanoj i u mnogo čemu podeljenoj Jugoslaviji uočavaju ono što niko nije primetio, ”ubrzani proces našeg duhovnog ujedinjavanja”.
Nerealne predstave o sebi i drugima kulminirale su tog dana u tvrdnjama da smo ”mi oni koji se najbolje ispoljavamo u olujnim vremenima”, ”da zanat rata poznajemo bolje nego iko”.
Sedam dana kasnije Srpski kulturni klub još jedanput traži da se obori režim Cvetković - Maček, koji istog dana uzvraća udarac izričući dvanaestu zabranu ”Srpskog glasa”, koju je ovaj jedva preživeo. Oglasio se samo još jedanput, 13. juna 1940, da bi saopštio da je „ovakvim postupanjem prema ’Srpskom glasu’ srpski narod duboko uvređen”. Tog dana ministar unutrašnjih poslova u vladi Cvetković - Maček, solunski borac Stanoje Mihaldžić definitivno je zabranio dalje izlaženje „Srpskog glasa”. Osam meseci glasnogovornik Srpskog kulturnog kluba oglasio se poslednji put. Bilo je to 27. marta 1941, kada je „Srpski glas” izašao samo na četiri strane, tek toliko da bi euforično proslavio rušenje vlade Cvetković - Maček i poništenje njene nagodbe sa nacističkom Nemačkom da joj uz pristupanje trojnom paktu garantuje poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije.


NA konačnu zabranu svog glasila Srpski kulturni klub je uzvratio brošurom u kojoj su pale teške reči. Uz obaveštenje da je ovu zabranu ”zahtevao današnji diktator Jugoslavije, dr Vladko Maček”, vođstvo ove organizacije osulo je žestoku paljbu na lidera HSS: ”A društvo dr Vladka Mačeka je odmah posle (Prvog svetskog) rata sve svoje snage i sav svoj rad posvetilo samo jednom poslu: da sruše glavnu snagu i glavni stub Jugoslavije: Srbe. Klevetama o hegemoniji i ’izrabljivanju’ su nas okaljali, frazama o sporazumu i bratskoj saradnji su nas obmanuli, našom širokogrudošću i poverenjem došli na vlast.”
Tako je jedna od najkontroverznijih organizacija u novijoj srpskoj istoriji ušla u poslednje mesece svoga rada. Počela je kao kulturna, a okončavala je kao ostrašćena politička družina. Želela je da brani srpstvo jugoslovenstvom, a nije odbranila ni jedno ni drugo. Preuranjeno utapanje srpstva u jugoslovenstvo nadoknađivala je nametanjem srpstva jugoslovenstvu. Tražila je dogovor Srba sa Hrvatima, a na kraju je i sama doprinela još većem udaljavanju ovih dvaju naroda. Borila se za srpska prava, ali je malo razumevala, a još manje uvažavala prava drugih. Bežala je od politike, a posta(ja)la je njen talac.

SUD vremena o radu ove megalomanske organizacije bio je brži od suda istorije. I sveo se na skori slom i srpstva i jugoslovenstva.
Slobodan Jovanović je iz ovog društva 27. marta 1941. i formalno ušao u svet politike. Uz Vladimira Mačeka, kao prvog, postao je drugi potpredsednik vlade generala Dušana Simovića, čiji je jedan od prvih poteza bio da izrazi privrženost Jugoslavije trojnom paktu i da tako sama poništi razloge zbog kojih je i ustoličena.
Tada je Srpski kulturni klub prestao da postoji. Kad je pomislio da je uspeo, raspa(da)lo se sve za šta se njegovo vođstvo četiri godine strasno borilo.
Devet meseci kasnije, januara 1942, Slobodan Jovanović će, boreći se za kontinuitet porobljene Jugoslavije, prihvatiti dužnost predsednika jugoslovenske vlade u izbeglištvu. Od kontinuiteta te države najveće koristi će imati njegovi najveći oponenti, jugoslovenski komunisti, koji će ga po dolasku na vlast proglasiti za izdajnika i u odsustvu ga osuditi na dugogodišnju robiju.
Još tragičnije je prošao potpredsednik Srpskog kulturnog kluba, književnik i advokat Dragiša Vasić. Ovaj daroviti pisac, učesnik balkanskih i Prvog svetskog rata, kum Miroslava Krleže, vodećeg hrvatskog i jednog od najvećih jugoslovenskih književnika, jedan od rodonačelnika srpskog modernizma, postao je 1941. Jedan od pomoćnika Dragoljuba Mihailovića. Septembra te godine je preko Aleksandra Rankovića pozdravljao Tita i poručivao mu da će kod Mihailovića ”sedeti dotle dok vidi da postoji volja za saradnjom”, a Titov režim će ga pet godina kasnije posmrtno proglasiti ratnim zločincem.
Samo je jedan od trojice vodećih ljudi Srpskog kulturnog kluba, dr Nikola Stojanović, dočekao starost u Beogradu.

(Kraj)