Strah malog čoveka

Piše: Ljubomir Tešić
U PROSTORIJE Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača (zgrada Prijezda, na Obilićevom vencu) 2. decembra 1944. godine, bez poziva je došao da svedoči Vlastimir Simović, od oca pokojnog Nedeljka i majke Milice, rođene Ćirjanić, rođen 23. jula 1900. godine, u Milićevu selu (Užička Požega), po zanimanju finansijski činovnik sa stanom u Beogradu (Šumatovačka 128), oženjen, otac dvoje dece.
Imenovani Komisiji predaje jedan koverat, zatvoren; na njemu piše: "Ravnogorska komanda Beograda Jugoslovenske vojske u otadžbini". Sekretar Komisije, dr Ivan Grgić, otvara koverat. U njemu nalazi 40 komada novčanica od po 500 dinara, srpskih, ukupno 20.000 dinara.
Iskaz svedoka glasi:
"Jednog dana, početkom septembra 1944. godine - kod mene kod kuće nije bilo nikoga već samo moja supruga - došla su u moj stan i pitala za mene dva nepoznata čoveka. Pošto nisu mene našli, kazali su mojoj ženi da ona umesto mene primi ovaj koverat. Ona je to odbijala, braneći se da ima nalog od mene, da nikakvu poštu u mome odsustvu ne sme primiti. Međutim, nepoznati ljudi nisu se dali ubediti već su jednostavno mojoj ženi u ruke gurnuli ovaj koverat, i otišli.
ŽENA mi je sve ispričala čim sam došao kući. Nisam znao šta da radim. Isto tako, nisam znao ni kasnije šta da radim kada je Beograd oslobođen i u njemu osnovana narodna vlast. Ratna su vremena, postoje velike zaoštrenosti, uhođenja i špijuniranja, niko nije znao ko kome o glavi radi, na sve strane plamti nesalomljena borba i ja priznajem - strah me je bilo ovaj koverat sa novcem prijaviti narodnoj vlasti.
Naročito sam se plašio da na sebe i svoju porodicu navučem kakvu sumnju, a sumnji je bilo na pretek kud god da se okreneš. Ja sam mali, obični čovek koji je u ratu zaplašen i tog straha se teško mogu osloboditi. Osim toga, nisam znao kojoj vlasti ili kojoj ustanovi da predam ovaj koverat a da na sebe ne navučem sumnju; koverat koji su mojoj ženi u ruke tutnula ona dva čoveka. Zato, čim sam saznao za vas i vašu komisiju, odmah sam rešio da koverat vama predam i ispričam ovo što ste čuli... Inače, ja sam za sve vreme okupacije bio zaposlen u Radnom bataljonu Sedmog odeljka, a onda u Radnom bataljonu F. K. pa sam često i zaboravljao na ovaj koverat da ga ponesem od kuće..."
Na kraju svog iskaza Vlastimir Simović je dodao:
"Ja sam skroman činovnik i nikada nikakvoj političkoj stranci nisam pripadao, ali sam na svoj način uvek verovao i ispovedao napredne socijalne ideje.
Nisam pripadao, niti sam ma kakve veze imao sa organizacijom đenerala Draže Mihailovića. Naprotiv, ako mi verujete, ja sam uvek u sebi simpatisao NOP i na taj put sam upravljao i svoje rođake u Požegi. Četnici Draže Mihailovića ubili su moga brata od strica Jevreme Simovića i njegovog sina Radića, a moga rođenog brata su batinali. Isto tako, ja sam i mnogim svojim kolegama u službi ovde u Beogradu u najvećoj tajnosti govorio da nađu pravu orijentaciju u ovoj krvavoj i haotičnoj borbi našeg naroda u kojim se običan čovek teško snalazi kuda i za kakvim i kojim barjakom da krene...
PO oslobođenju, ja sam aktivno stupio u naš mesni izvršni odbor, čime vas uveravam ovom legitimacijom... Vraćajući se na stvar tajanstvenog koverta, izjavljujem da niko osim mene i moje žene ništa ne zna o ovom kovertu, odnosno nisam nikome govorio, niti sam čuo da je neko oko mene primio ovakav ili sličan koverat. Pretpostavljam da je ovaj novac iz onih suma koje su četnici Draže Mihailovića, đenerala pokrali iz kase Narodne banke u Beogradu, pošto je koverat, posle pljačke Banke, meni donesen... Više nemam šta da izjavim..."
Građani su se mahom među sobom optuživali i jedni protiv drugih cinkarili kako su se držali za vreme okupacije, ali ova vrsta svedočenja bila je malo ređa - građani jedni druge brane od cinkarenja i optužbi. Primer koji sledi bio je redak.
Bez poziva je u prostorije Državne komisije na Obilićevom vencu došao 30. decembra 1944. godine Branko Petrović, sin Pavla, rodom iz Požarana, srez gonjepološki, stanovnik Beograda, po zanimanju učitelj, star 22 godine.
Branko Petrović je svedočio:
"Meni je danas javio Nikola Stanisavljević, učitelj kao i ja, da bi trebalo da dam Državnoj komisiji izvesne podatke o radu i držanju Bore Mitrovića, komesara železničke policije za vreme okupacije, koga nove vlasti sumnjiče i hapse, te se ja javljam radi svedočenja.
JA sam od meseca februara 1944. godine radio u Odeljenju za kontrolu cena i bio sam dodeljen na rad na Železničkoj stanici Beograd, gde sam vršio kontrolu i pregled namirnica koje su stizale u Beograd.
Lično sam poznavao Boru Mitrovića, koji je bio komesar železničke policije pri Železničkoj stanici Beograd. U pogledu držanja i rada Bore Mitrovića mogu da se izrazim da je on bio blag i da je uvek imao obzira prema narodu kome je gledao, što se kaže, kroz prste. Često je nas, kontrolore, savetovao da nikada i nikako ne postupamo grubo i rigorozno prema narodu i da što manje plenimo i oduzimamo namirnice koje, u vreme opšte gladi i nestašice, donose iz unutrašnjosti u Beograd ili lično za sebe ili na pijacu da prodaju.
- Sećam se da je jednom Bora Mitrović bio optužen od jednog našeg Švabe iz Banata. Taj Švaba, folksdojčer, zvao se Babeo. On je pretio Bori da je kao kontrolor vrlo blag i da će ga prijaviti Feldkomandaturi. Pretio mu je i logorom na Banjici ili Starom sajmištu. Zbilja su jednom došli iz Feldkomandature i tamo odveli Boru. Zbog blagosti prema narodu koji stiže u Beograd ili odlazi iz grada saslušavao ga je izvesni nemački oficir koji se zvao Cimerman.
Tvrdim svojom čašću i obrazom da je Bora Mitrović kao čovek bio pošten i korektan, a da li je, u to vreme, imao neke veze sa partizanima i NOP-om, nije mi poznato, jer ja sa njim nisam bio toliko intiman, da bi mi te stvari mogao poveriti... Ništa mi drugo u vezi sa Borom Mitrovićem nije poznato, a na sve ovo što sam izneo mogu i da se zakunem da je tako kako sam ispričao..."

(Nastaviće se)