Nedić bez belega

Piše: Ljubomir Tešić


U Oznu za Beograd stigle su od građana početkom 1945. godine i ove dve prijave. Jedna je anonimna, nepotpisana, a drugu šalje "drug Ninoslav Ocokoljić, naš čovek i aktivni saradnik." U propratnom aktu Državna komisija napominje Ozni da se i jedan i drugi "narodni neprijatelj" sada kriju u podzemlju Beograda. Ukoliko padnu u ruke Ozne, molite se da ista lica sasluša i naš isledni organ".
A u dostavi protiv Bore Dačina nepotpisano lice piše:
"Bora Dačin je opasan neprijatelj i ratni zločinac. On je bio posrednik rentijera iz Beograda, a za vreme rata agent u Virštaftsbirou Nojhauzena u Beogradu. Godine 1943. bio je zatvoren u Gestapu zbog malverzacija učinjenih u svojstvu nemačkog agenta. Iz razgovora u zatvoru koje sam imao sa njim, doznao sam da je veliki prijatelj i saradnik tadašnjiih činovnika Specijalne policije Uprave grada Beograda. Poznavao je gotovo sve islednike i agente, kao i tumače, pri Gestapu u Beogradu. Neki od njih dolazili su da ga posete u zatvoru, u Ulici kralja Aleksandra, gde sam i ja bio uhapšen i gde sam i ja bio. Dačina žena je imala posebne beneficije, da mu donosi hranu i cigarete i u vreme kada je to za ostale zatvorenike bilo zabranjeno. Ukoliko se Bora Dačin sam ne pojavi pred Oznom kao ratni zločinac, treba ga pronaći i uhapsiti, jer za druge u svedočenju može da da mnoge dragocene podatke ko je s kim, i kako, kolaborirao s okupatorom.
Prema obaveštenjima koja sam o Bori dobio, ali i prema njegovim sopstvenim iskazima, izgleda da je bio jedan od ljudi za vezu između Beograda i Draže, odnosno njegove organizacije u šumi..."
U POTPISANOJ prijavi protiv Bogdana Bankovića Ocokoljić javlja Ozni: "... Pre rata bio je činovnik Ministarstva unutrašnjih poslova (odeljenje državne zaštite). U tom svojstvu do 1939. u Beču policijski delegat, a posle pripojenja Austrije Nemačkoj, bio je sa službom u Berlinu. Tamo dolazi u vezu sa nacistima i postaje agent Gestapa. Godine 1939. po dolasku u Beograd, postaje šef policije Uprave grada Beograda, a onda, opet, činovnik Ministarstva unutrašnjih poslova. Od 1941. godine u neprestanom je kontaktu sa policijskim delegatom nemačog poslanstva u Beogradu Helmom, kao i drugim agentima Gestapa. Već tada bilo je nama opštepoznato da je Banković nemački agent...
- Po ulasku Nemaca u Beograd, stavlja se odmah u službu Nemcima i igra jednu od najvažnijih funkcija u Ministarstvu unutrašnjih poslova Milana Nedića. Bio je čovek za vezu izeđu Nemaca i Nedića. Formalno se vodio kao činovnik u Predsedništvu izdajničke vlade, a u stvari je špijunirao i svoja saznanja dostavljao Gestapu.
Konkretno, krajem 1942. godine, pri jednom susretu na ulici prebacio mi je što mu nisam odgovorio na pozdrav i sa pretnjom u glasu stavio mi je do znanja da je moj sin jedan od komunističkih vođa u Srbiji. Nekoliko dana posle toga bio sam uhapšen i zatvoren pod optužbom da sam pomagao komunistima i NOP-u. Verujem da je to urađeno po zahtevu Bogdana Bankovića, jer, pri saslušanju u Upravi grada Beograda, pročitan mi je akt optužba, koja je Upravi bila upućena od Ministarstva unutrašnjih poslova..."
U fascikli 2118/45 i 2119/45 nema nikakvih tragova o ishodu ovih dveju prijava - o sudbinama Bore Dačina i Bogdana Bankovića.
KRAJEM 1945, iz Austrije su izručene mnoge ličnosti za kojima je tragala Ozna. Među njima se nalazio i general Milan Đ. Nedić. U ranijim nastavcima ovog feljtona napisano je kak og aje otkrila saradnica komunističkih agenata Jelena Mukajetović (Mosburg, američka zona, lager SS). Komunističke vlasti planirale su da mu se sudi zajedno sa Dražom Mihailovićem i ostalima, ali je Nedić 2. janaura 1946. izvršio samoubistvo. Kao i oko "đenerala" Draže (kako je, kada i gde streljan i gde mu je grob), tako se i oko smrti i groba Milana Nedića pletu mnoge priče i kontroverze.
Jedna je, na primer, sledeća: isledni organi Ozne Nedića su saslušavali u zgradi u Zmaj Jovinoj 21, u kojoj se nalazilo sedište agenata za Beograd, na trećem spratu (četvrti je dograđen tek krajem 1946. godine).
Predrag (Novice) Sarić, pukovnik u Ozni, prilikom boravka u redakciji "Intervjua" 18. decembra 1990, ispričao je ovo svedočenje koje je istog dana zabeležio novinar i publicista, glavni i odgovorni novinar pomenute publikacije Dragan Vlahović:
"Bio sam prisutan u zatvoru na uglu Simine i Zmaj Jovine ulice, kod kafane "Smederevo", kada je obavljano saslušavanje Milana Đ. Nedića. To je bilo 2. januara 1946. oko 13 časova, kada je, u trenu, đeneral Nedić iznenada skočio sa stolice, u nekoliko koraka pretrčao sobu i, zakoračivši desnom nogom, oslonio se na radijator, a zatim se bacio kroz prozor. Bio je to treći sprat. Niko od nas prisutnih nije stigao da reaguje, bili smo zatečeni i iznenađeni.
To je jedina istina o smrti Milana Đ.Nedića, predsednika kvinsliške izdajničke vlade Srbije. Sve drugo što se piše i nagađa (te, obesio se o radijator...) nije tačno. Bio sam očevidac ovoga samoubistva", ponavlja Sarić, a na pitanje sagovornika da li pukovnik Ozne zna gde je sahranjen đeneral Draža Mihailović, pukovnik odgovara: "Ne mogu da se setim..."
U dodatku svoje beleške Dragan Vlahović je napisao i ovo:
"Valja napomenuti da je Sarić uopšte ovih dana, rado razgovarao o događajima iz vremena rata i prvih poratnih godina. Kaže da je Bećarević uoči Drugog svetskog rata i za vreme njega bio izuzetno dobar policajac. Dovoljno je bilo, tvrdi Sarić, da prošeta u centru `štraftom`, u Knez Mihailovoj, i da `snimi` ko je `crveni`. Dodaje da je njegov leš posle streljanja zatrpan negde u Lipovačkoj šumi s desne strane, oko kilometar i po prema Barajevu, u skretanju prema Stepojevcu i Lazarevcu. Ko je, kada i kako pokupio sa asfalta beživotno telo Nedića i gde ga je sahranio, takođe se ne seća."

KRAJ