Povratak iz - mrtvih

Piše: Miodrag - Mija Ilić
UVEREN da je Lazar Jovanović mrtav, Bogatinčević se prenerazio kad ga je sreo na ulici.
- Zar nisi steljan, Lazo? - upitao ga Bogatinčević.
- Jok ja! - odgovorio je glumac sa osmehom.
Novinar Feliks Pašić zabeležio je sledeći iskaz Pavla Bogatinčevića o tom slučaju:
"Taj Laza je, da bi prehranio porodicu, nešto kao šurovao s četnicima. U stvari, obukli mu uniformu. Ništa nije uradio. Ali, ostao mu rep. Odmah ga uhapsili i ubacili u zatvor. Bile su u Đušinoj dve prostorije: jedna za one predviđene za streljanje i druga... Laza se našao u prvoj. Jedne večeri dolaze stražari i naređuju: - Skidajte se! Skidaju se, vezuju ih žicom po dvojicu. Laza u jednom trenutku, ne zna ni sam kako, počinje u mraku da uzmiče ka zidu. Korak po korak unazad dok pod leđima nije osetio nešto meko. Vrata! Vrata one druge prostorije. Pokušava da ih otvori, ne ide. Napreže se iz sve snage, vrata popuste i on padne na neka tela. Niko ga ništa ne pita. I ta soba krcata. Prolazi dan, prolaze dva, četiri dana. Prozivaju neka imena, ljudi odlaze, na njega se niko ne obazire. Soba se prazni. U jedan mah ulazi policajac: - Ko ste vi? - Ja sam Laza Jovanović, glumac. - Šta radite ovde? - Ne znam. Pokupili me sa ulice. - Hajde, idite!
... Laza ode kući. Žena Mica i tašta, u crnini, nariču. Kao da se pojavio mrtvac. Sedi on tako kod kuće dan, dva, deset dana, ne sme da izađe. Na kraju se odvaži. Odlazi u neki rejonski komitet da se prijavi: - Došao sam da se prijavim. - Ko ste vi? - Ja sam Laza Jovanović, glumac. - Pa, šta hoćete? - Objavljeno je da sam streljan. - Jeste li streljani? - Nisam. - Onda, idite kući!...”
Pavle Bogatinčević priča dalje da je Lazar Jovanović bio potom član pozorišta u Mostaru, pa u Nišu, gde je proslavio dvadeset i pet godina umetničkog rada. U istim novinama, u kojima je objavljeno da je streljan, objavljene su vesti o njegovoj proslavi! U “Istoriji srpskog pozorišta” autor Borivoje S. Stojković je zabeležio da je “streljani” Jovanović igrao posle rata u pozorištima u Kruševcu, Leskovcu, Sarajevu, Mostaru i Sremskoj Mitrovici. Po svemu sudeći, Jovanović je mogao da proslavi svoj jubilej u Sremskoj Mitrovici, a ne u Nišu, kako je to Bogatinčević pogrešno zapamtio.
Da bi se danas potražio odgovor na pitanje zašto je jedanaestoro glumaca streljano, dok su desetine i desetine drugih prošle kroz mučan period hapšenja, progona i ponižavanja, neophodno je da se prenesemo u okupirani Beograd, u one četiri godine smrti, noćnih racija, straha, bombardovanja, izbegličke najezde, gladi i svakojake oskudice…

BUJANJE POZORIŠNOG ŽIVOTA

MOŽDA zvuči paradoksalno, ali u tom i takvom Beogradu bilo je više pozorišta nego danas. Posle aprilskog rasula države, u jesen 1941. godine, glumci su počeli da se okupljaju oko raznih ideja i inicijativa, s namerom da obnove pozorišni život, kako bi obezbedili kakve-takve prihode i preživeli vreme neizvesnosti. Osnivanje velikog broja pretežno humorističkih scena u bioskopskim salama, u školama, u napuštenim magacinima, pa i kafanama, nastalo je i kao posledica naglog priliva došljaka - izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije, među kojima su bili i glumci - članovi državnih, banovinskih i privatnih pozorišta. U sumornim danima opšte bede, policijskog časa i svakojakih pretnji, pozorište je za Beograđane bilo duhovno utočište, jedina zabava, mesto relaksacije i nade, nasušna potreba. Iako su se predstave uglavnom održavale u popodnevnim ili ranovečernjim časovima zbog ograničene mogućnosti kretanja, činjenica je da su dvorane bile veoma posećene.
U martu 1942. formirana je satirična scena “Bodljikavo prase”, na kojoj su poznati glumci - Vera Petrić, Blaženka Katalinić, Coka Perić-Nešić, Jovan Tanić, Žarko Mitrović, Aca Cvetković, Aca Đorđević, Miloš Ristić i drugi, a sa njima ruska šansonjerka Olga Jančevecka, narodni pevači i članovi Baleta i Opere - zaigrali u šarenim programima, sastavljenim od skečeva aktuelne sadržine i muzičkih numera. Naslovi skečeva, kako ih navodi dr Petar Volk u svojoj poznatoj knjizi “Žanka Stokić”, bili su: “Dve knjigovođe”, “U kancelarijama Dirisa” (Diris je skraćenica za okupacijsku Direkciju za ishranu. - prim. M. I.), “Verenica”, “Alarmantne vesti”, “Mika vrabac”, revija “Pesme sela” i niz parodija komada i operskih predstava igranih u Narodnom pozorištu, kao što je, recimo, “Artiljerija rustikana”. Predstave su isprva igrane na sceni Kolarčeve zadužbine, da bi tokom leta - u saradnji sa Viktorom Starčićem, Aleksandrom Stojkovićem, Stankom Kolašincem, Markom Marinkovićem i drugim članovima Umetničkog pozorišta, bile prenesene na Kalemegdansku pozornicu pod otvorenim nebom. Beograđani su gledali revije “Ljubav kroz vekove”, “Kraljević Marko po drugi put među Srbima”, “Beograd nekad i sad”… Pod novim nazivom - Srpsko satirično pozorište - ovaj ansambl je gostovao po gradovima u unutrašnjosti.
(Nastaviće se)