Radio Mileva javlja

Piše: Miodrag Mija Ilić


BEOGRAD, uhapšeni, strogo kontrolisani grad iz koga se nije moglo putovati slobodno, grad pritisnut svakojakim nevoljama, u naporima da njegovi stanovnici prežive, izložen jednoznačnoj propagandi štampe, radija i filmova, nije imao mogućnosti da sagleda širi kontekst ratnih zbivanja u Evropi, pa ni u drugim krajevima porobljene i raskomadane zemlje. Usmena došaptavanja, takozvana Radio Mileva, i ponešto što je dopiralo iz britanskog radija, bile su jedine informacije. Sistematski je bila stvarana negativna predstava o saveznicima i narodnooslobodilačkoj borbi, kao faktorima zla, destrukcije, zločina...
Neobavešteno i zastrašeno stanovništvo prestonice, ali i drugih gradova u Srbiji, nije verovalo u mogućnost pobede partizanskih jedinica i buduću vladavinu komunističke ideologije. Šok koji je nastao posle poraza Nemaca kod Staljingrada, i naročito posle poziva Kralja Petra II, upućenog svim Srbima pod oružjem da se pridruže maršalu Titu, izazvao je pometnju i nedoumice, što se odrazilo i na izvođače satiričnih programa, bar na one razumnije, koji su počeli da pokazuju izvesnu uzdržanost.
TO je bilo vreme površne zabave, opšte improvizacije i bežanja od stvarnosti. Sklonjeni od surove svakidašnjice, predani intelektualnim interesovanjima u svojim skučenim stanovima, a katkad kartanju, malim kućnim koncertima i fokstrotu, prodajući crnoberzijancima poslednje vredne stvari, ljudi od ukusa klonili su se lažnog okupacijskog teatra. Komercijalna vulgarizacija pozorišta, jeftino tezgarenje i dodvoravanje neukusu, zasmetali su nekim ozbiljnim i odgovornim teatarskim poslenicima, pa je izvesni dr M. Denić (Miomir Denić, poznati scenograf) u listu “Obnova”, 23. januara 1943, objavio poduži tekst pod naslovom “Beogradska vesela pozorišta”, u kome se obrušio na poplavu kvaziumetničkih scenskih pokušaja.
On veli da dvadesetak beogradskih pozorišta manje-više “ugađa nižem ukusu publike”, programima sastavljenim od “narodnih pesama, šansona, solo produkcija, baleta i jednočinih, književno bezvrednih komedija”. Izvođači su, kaže dalje Denić, “glumci - izbeglice i amateri, a ovima se često pridružuju varijetetski igrači, u poslednje vreme i odlični glumci Narodnog pozorišta.” Komentarišući ratnu hiperprodukciju teatarskog kiča, direktor Drame beogradskog Narodnog pozorišta za vreme okupacije, Borivoje Jevtić, piše u “Srpskoj sceni” (br. 11, februar 1943.): “Vaspitavana u nedotupavnim žonglerijama i jeftinim scenskim trikovima, publika postepeno gubi smisao za pravu lepotu i po pitanju dramatske književnosti i u pogledu načina glumačkog predavanja."
Bujanje pozorišnog života, umnožavanje predstava na raznim mestima u gradu, pogodovalo je i vlastima i nemačkom okupatoru, kojima je bilo svejedno šta se igra i kako se igra. Bilo je potrebno da porobljeni narod, pored mrvica hleba preko Dirisa, dobije i što više igara, kako bi patnja, strah i turobna zbrkanost bile amortizovane, i kako bi se bilo kakvom zabavom, veštački, nametao utisak stabilnosti društvenih prilika.
Ne upuštajući se u politički smisao lakih, na brzinu pisanih komedija, kakva je, recimo, bila “Minut do deset” iz pera novinara Miće Dimitrijevića, igrana sa nezapamćenim komercijalnim uspehom u pozorištu “Centrala za humor”, uprava Narodnog pozorišta suočila se sa jednim nemilim slučajem, kada je bila upozorena od Ministarstva prosvete. Naime, član Kuće kod Spomenika, Jovan Tanić, bio je vinovnik nedoličnog incidenta. Našavši se u ulozi konferansijea jednog šarenog programa, sprdao se sa poezijom Đure Jakšića.
MINISTAR prosvete u Nedićevoj vladi Velibor Jonić, aktom broj 114 od 27. aprila 1942. izveštava tim povodom izvanrednog komesara za personalne poslove Tanasija Dinića da je grupa “vedrih umetnika”, članova Narodnog pozorišta, “zahvaljujući neprekidnim intervencijama kod nemačkih vlasti” izdejstvovala da dobije scenu Kolarčevog narodnog univerziteta svake nedelje pre podne i svake srede po podne. “Stvar sa ovom ‘vedrom’ filijalom Narodnog pozorišta dobila je karakter kulturnog skandala”, piše Jonić. Naime, glumac Jovan Tanić, kao voditelj programa, recitovao je Jakšićevu pesmu “Na noćištu”, i posle svakog stiha, uz lascivne pokrete, dodavao reči “spreda, od pozadi”… To je izgledalo ovako:

“Studena me kiša bije... (Spreda, od pozadi)
Već vasceli dan; -
Oj, primi me, krčmarice... (Spreda, od pozadi)
U tvoj lepi stan!...” Itd.

“Ni najteža jevrejska destrukcija ne bi destruktivnije delovala od ovoga”, zaključuje ministar prosvete, pa napominje da je Jovan Tanić ne samo član Narodnog pozorišta, već i službenik Odeljenja za propagandu pri Predsedništvu Ministarskog saveta, i da kao takav treba da bude uklonjen iz državne službe.

(Nastaviće se)