Hapšenja po scenariju

Piše: Miodrag - Mija Ilić 
     DIVEĆI se “velikom Rajhu”, uprava je Narodnog pozorišta 18. januara 1942. upriličila koncertni matine pod naslovom “Pesme jednog nemačkog vojnika”. Zlata Đunđevac, Zdenka Zikova i Stanoje Janković pevali su popularne melodije, posvećene firerovim grenadirima koji pokoravaju “truli stari svet”.
U prvim ratnim godinama ostvarena je zavidna razmena gostovanja između članova Narodnog pozorišta u Beogradu i umetnika u gradovima Nemačke, Bugarske, Čehoslovačke... Melanija Bugarinović gostovala je 1942. u bečkoj Državnoj operi sa ulogom Acučene u predstavi “Trubadur”. Stanoje Janković je pevao iste godine u Nirnbergu ulogu Figara u “Seviljskom berberinu”, i tom prilikom posetio logor srpskih zarobljenih oficira(!), gde se susreo sa sužnjima - scenografom Narodnog pozorišta Stašom Beložanskim i dirigentom Predragom Miloševićem... Danica Ilić, proslavljeni sopran, dobila je angažman u Berlinu, pa potom u Beču... Zdenka Zikova peva u Pragu, a balerina Nataša Bošković gostuje na ostrvu Java!..
BERLINSKA filharmonija, sa dirigentom Hansom Knaperbutsšem, izvodi u Narodnom pozorištu uvertiru “Egmonta” i Betovenovu Prvu i Treću simfoniju. Iz Berlina dolazi u Beograd i baletmajstor Anatolij Žukovski, koji je pre angažmana u glavnom gradu Nemačke bio prvak Beogradskog baleta. Predstavu opere “Boemi” diriguje 3. februara 1943. Paul Sikst, generalni muzički direktor Narodnog pozorišta u Vajmaru. A vojnik, dr Hans Herner, dirigent velikog beogradskog Radio-orkestra, diriguje balet na muziku Johana Štrausa sina, pod naslovom “Na baletskom času”. Hamburško državno pozorište prikazuje Beograđanima Lesingovu “Minu od Barnhelma”, a Nemačko pozorište iz Hermanštata u Rumuniji dolazi u goste sa predstavom “Smučanje na suvu” Kurta Bortfelda, koja je inače igrana i u Narodnom pozorištu. Dva ansambla se sreću i provode ugodno veče u “prijateljskom razgovoru”…
Strogo gledano, nije bilo apsolutno nevinih, pogotovo iz ugla namučenih pobednika, izišlih iz ratnih užasa, nošenih idejama “revolucionarne pravde”, pobednika koji su želeli da što pre završe konačni obračun ne samo sa saradnicima okupatora, već i sa eksponentima prethodnog, buržoaskog i kraljevskog poretka.
     Kao egzekutor “revolucionarne pravde” i glavni vinovnik poratnog stradanja glumaca, najčešće se pominje Nikola Popović, predratni član Narodnog pozorišta, koji je u uniformi partizanskog oficira preuzeo dužnost komesara, zaduženog da raščisti situaciju i oslobodi "Kuću kod Spomenika" onih koji su uprljali ruke. O ulozi Nikole Popovića u prvim danima posle oslobođenja svedoči jedan od njegovih potčinjenih vojnika, Branislav Anđelić, čijom smo izjavom o streljanju Ace Cvetkovića, Jovana Tanića i Ljube Vasiljevića, počeli ovaj iskaz. Anđelić, privržen teatru u potonjim decenijama kao odličan inspicijent Beogradskog dramskog pozorišta, ispričao je sledeće:
“DANAS mogu da pričam kako je to vreme video i doživeo mladić sa nepunih sedamnaest godina... U prvom redu trebalo je što pre osposobiti za rad pozorište (gledalište i pozornicu), a zatim obezbediti ishranu za sve koji su radili u pozorištu. Poseban zadatak dobio je Nikola Popović da preispita rad i ponašanje svakog pojedinca za vreme nemačke okupacije. Kompromitovane je trebalo ukloniti iz pozorišta. Danas mi je jasno da se tada nije moglo ići u nijanse, bilo je zabluda, preterivanja, strasti i lične netrpeljivosti. Pri tom niko nije mogao da pretpostavi da će doći do najdrastičnijih poteza - do likvidacije glumaca Ace Cvetkovića, Jovana Tanića i Ljube Vasiljevića...
... Moj drug, Sava, isto tako mlad partizan, i ja... imali smo direktan zadatak da po nalogu Nikole Popovića sprovodimo (hapsimo) sve osumnjičene glumce i pozorišne radnike. Nikola Popović izdavao je naloge za hapšenje na osnovu karakteristika koje su mu dostavljali beogradski glumci - među kojima su se posebno “isticali” čuveni predratni (i posleratni) karakterni komičar M. M., i takođe čuveni glumac intelektualac, koji za vreme rata nije radio u pozorištu, a po oslobođenju među prvima se stavio na raspolaganje novom pozorištu, šetkajući po zgradi u plavom radničkom kombinezonu...
... POSTAVLJA se pitanje: zar su tako loše karakteristike dobila trojica glumaca (Cvetković, Tanić, Vasiljević) da su morali biti likvidirani? Koliko ja znam, njih trojica su prvi bili uhapšeni i sprovedeni direktno u "Glavnjaču"... Tehnika hapšenja je bila sledeća: pozvani glumac ili glumica javljao se na razgovor Nikoli Popoviću u zgradi Narodnog pozorišta. Pred njim bi, u koverti, bila karakteristika svakoga od pozvanih. Posle razgovora, Popović bi ih upućivao u zgradu Crvenog krsta u Siminoj ulici, a da bi se tamo lakše “snašli”, tu smo bili Sava i ja da ih do Simine “dopratimo”...
     U stvari, u Siminoj ulici bilo je smešteno specijalno odeljenje OZN-e. Sećam se i nekih drastičnih scena. Kada sam u Siminu ulicu odveo Gordanu Gošić, oficir OZN-e joj je opalio šamar kada mu se obratila sa “druže”. Drugi šamar je odjeknuo na njeno oslovljavanje sa “gospodine”. Istoga dana uhapsio sam i Evku Mikulić i Mirka Milisavljevića... Bilo je ljudi koji se nisu plašili: po Žarka Cvejića, operskog pevača, išao sam njegovoj kući. Znao je o čemu je reč, ali je bio vrlo ljubazan, čak me počastio pićem. Dok su trajala ova hapšenja, glumci Pozorišta narodnog oslobođenja i članovi Narodnog pozorišta koji su dobili dobru karakteristiku, držali su prve probe “Najezde” Leonida Leonova, u režiji Vjekoslava Afrića...”
(Nastaviće se)