Drug islednik - glumac

Kako je to vreme doživeo velikan srpskog glumišta, vrsni intelektualac Raša Plaović, zabeležio je dr Petar Volk u knjizi “Raša” (izd. Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd, 1975.):
“…Sa komesarom (Nikolom Popovićem, prim. M. I.) sam se, inače, slagao, bili smo vrlo dobri prijatelji, od davnina još, od kad je bio još mladić. Već u prvim susretima mi je rekao da je hteo da me zove u partizane, ali veza preko koje je i on otišao bila je provaljena, tako da nije mogao da bude u kontaktu sa mnom. Lično smo dobri, ali nisam nikad bio u saglasnosti sa svim njegovim postupcima, iako možda nije moje da o svemu tome cenim i govorim. On je to vrlo dobro znao. Jer, sve se događalo pred mojim očima. Aca Cvetković se kompromitovao, ali to njegovo kompromitovanje je bilo iz kukavičluka i iz njegove kockarske strasti, tako da je bilo načina da se kazni ali ne i izgubi za pozorište.
I u postupku sa Žankom Stokić bilo je dosta grubosti, plahovitosti i nerazumevanja situacije. Tanić je sasvim druge vrste čovek, bio je nesolidan i u mnogo čemu ništavan. Ali, ceo postupak, ceo tretman taj izazvao je velike potrese u Kući naročito među onima koji su pripadali pozorištu pre toga, tako da su zatim često dolazili u glupe situacije, ređale su se nesuglasice, ljudi su ponekad i postupali mimo svojih ubeđenja, pravili nesmotrenosti, delovali negativno, tako da se mnoge stvari ničim ne mogu opravdati.”
UGLEDNI teatrolog i pozorišni kritičar Đorđe Đurđević, istražujući stradanja glumaca, razgovarao je sa poznatim glumcima Nevenkom Urbanovom i Pavlom Bogatinčevićem, koji su u jesen 1944. bili na saslušanju kod Nikole Popovića. Njihova kazivanja objavljena su u časopisu “Scena” 1990. godine.

“Zatekla sam dugačak red u kome su pokraj pozorišne zgrade stajali članovi Kuće", seća se Nevenka. "Primetila sam, svu unezverenu, staru glumicu gospođu Maru Taborsku. Iznemogla, prošaputala mi je: `Ja ne znam zašto sam ovde`, a onda još tiše zavapila: `Teško mi je da toliko stojim...’"
Na molbu, upućenu uniformisanom stražaru, da ustupi starici stolicu na kojoj je sedeo, ovaj je odbrusio: "Nema stolice, ima da se stoji!" Pošto su napokon zajedno ušle u kancelariju, ugledale su Nikolu Popovića. “Namrgođen, upiljio je pogled u nas, upitao je: `Vaše ime?`", ispričala je dalje Nevenka Urbanova. "Gospođa Taborska, preneražena, promucala je: `Molim? Kako, pa zar vi ne znate moje ime? Doskora smo bili zajedno u ovom glumačkom ansamblu!`
`Ime, godina rođenja i ostalo! Piši!`, strogo je Nikola Popović naložio daktilografkinji, a zatim gospođa Taborska, zamuckujući, poče da govori sve o sebi, od rođenja naovamo, šta je radila, gde je bila tokom rata... Onda je došao red na mene... Gledao me je dugo, ironično. Kao nehotice, izvadio je revolver i tresnuo ga na sto. Posle značajne pauze, poluzatvorenih usta, iscedio je: `Nevenka Urbanova?` Klimnula sam potvrdno glavom. `Ti si učestvovala u emisijama na radiju?!’ Odgovorila sam: Ja? Nisam! Nigde nisam igrala osim u svojoj matičnoj kući, a već sedam meseci ne primam platu, jer komadi u kojima sam igrala više nisu na repertoaru! Naglo me je prekinuo, planuvši, tvrdeći da nisam u pravu. Ostala sam pri svojoj izjavi. Najzad, završili smo tu mučnu prepirku, on tvrdeći jedno, ja drugo... Bili smo razvrstani u glumce `sa flekom` i one `bez fleke`…
…Množile su se klevete, lažne prijave, izmišljena svedočenja, opanjkavanja najniže vrste, a svega toga bilo bi manje da posredi nisu osvetoljubivost i zluradi glumački obračuni, pritajene a zatim razbuktale ljubomore, doušništva, potkazivanja i stanja u kojima se oni koji su bili u senci ili niže na rang-listama, pojavljuju kao ličnosti koje uz pomoć vlasti kroje nove sudbine i sebi i drugima... U tome je prednjačio Nikola Popović, koji je odranije želeo - a u tome nikada nije uspevao - da napravi karijeru velikog dramskog umetnika…
ŽIVEĆI u paničnom strahu, saznali smo da je ubijen Aca Cvetković. Zar on!? Kako, zašto, zar tako surovo kazniti popularnog glumca?! Bio je to glumac nalik na one ribice u akvarijumu, koje lete tamo-amo, čas su plave, čas zelene, crvene, svetlucave i razigrane. Bio je veliki, neverovatan glumački talenat. Debeljuškast, mio na svoj način... Aca je bio glumac koji magičnom snagom, u svom domenu, privlači gledaoce. Isto onako, kako su to, u svom domenu, činili i velikani kao što su Pera Dobrinović ili Dobrica Milutinović.
Sudbina Ace Cvetkovića zagonetka je koju ni danas ne mogu da odgonetnem. Zašto su ga streljali?! Kakav je to ON saradnik okupatora bio?!“

(Nastaviće se)