Đilas spasao glumce

“SEĆAM se, kad je polazio, Krcun je rekao jednom pratiocu: `Nabavi insulin za drugaricu i vidi slučaj ove žene...’ Posle dva dana, negde oko dva sata noću, ušao je čovek koji je svake večeri ulazio. Obično prozove deset starih, a deset novih uđe. Znala sam da će prvo mene da prozove. Prozvao me je, ali i sve druge glumice...”, priseća se Olga Spiridonović.
U zatvorskoj sobi bile su još Nada Riznić, Gordana Gošić i primabalerine Rut Parnel i Nada Aranđelović, a u susednoj glumci Mirko Milisavljević, Vladeta Dragutinović, operski pevači Nikola Cvejić, Stanoje Janković...
“Ne mogu tačno da se setim ko je sve bio", nastavlja Olga Spiridonović. "Tek, mi smo se našli u hodniku. Onda su nas stražari sproveli do `marice`. Onda su nas vozili, vozili, vozili. Tako, jedan sat. Imali smo utisak da nas vode na streljanje. Vladeta je govorio: `Ljudi, nas stvarno vode na streljanje. Ponašajte se normalno. Mi nismo ništa skrivili, mi smo samo radili svoj posao.’ I odjedared se kola zaustavljaju. Tu gde je danas Prirodno-matematički fakultet, tu je bila stara "Glavnjača". Kola se zaustavljaju u dvorištu. Tri sata je, valjda, bilo. Zima, ciča. Početak novembra. Onda su nas ubacili u ćelije gde je bio beton, a Žanku su odmah izdvojili u drugu jednu prostoriju...

U TOKU noći su nas pozivali na saslušanje. Govorila sam: Čoveče, dajte mi dokaz, kažite za šta sam kriva. Šta me tereti? A ujutro, kad smo se umivali na česmi u dvorištu, neko je rekao: `Tamo su Aca Cvetković i Tanić, a tamo je Žanka.` Onda su došli i rekli: `Hajde, izlazite, slobodni ste!` Pustili su nas ujutro, negde oko sedam. Sećam se, kad sam došla kući, bila je zora.”

Olga Spiridonović misli da je glumce i druge umetnike spasao Milovan Đilas.
“To znam pozitivno, jer moj muž je bio Žorž Skrigin. Kad je trebalo da se venčamo, specijalnu dozvolu je trebalo da dobije od partijske organizacije. Do Đilasa je to išlo: da li sme da se ženi sa mnom!... Zogović je bio za to da nas streljaju, a Đilas je rekao: `Ne!... Nemojte da pravite gluposti!`...”

Spiridonovićeva je, zahvaljujući intervenciji Mitre Mitrović, prvog ministra za kulturu i prosvetu komunističke vlade, posle dve godine života na ivici gladi, vraćena u Narodno pozorište, odakle je ubrzo prešla u Jugoslovensko dramsko pozorište.

AUTOR ovih redova bio je dete kad se sve ovo dešavalo, ali seća se sasvim dobro grupe zatvorenika koja je čistila Ulicu kralja Aleksandra kod Vukovog spomenika. Među njima je bila i Žanka Stokić, u izgužvanom kišnom mantilu, neuredne prosede kose, sa brezovom metlom u rukama. Zatvorenici su radili ćutke, pod prismotrom naoružanog stražara, dok su ih prolaznici posmatrali krajičkom oka. O ponižavanju glumaca i drugih pozorišnih umetnika, o nameri da budu izvrgnuti ruglu, pričao je reditelju Radoslavu Laziću preminuli doajen scenografije i tehnički direktor Narodnog pozorišta za vreme rata Miomir Denić.

“Nisam bio uhapšen...", rekao je Laziću. "Nikola Popović je bio stalno u uniformi, naoružan i u pratnji dvojice vojnika s mašinkama. Vršio je saslušavanja umetnika i tehničara (šta je ko radio za vreme okupacije). Poznato mi je da su mu glavni `dostavljači’ bili glumci Marko Marinković i Fran Novaković. Pričalo se za još neke glumce da su potkazivali kolege, ali danas je to teško potvrditi. Mene Nikola Popović nije saslušavao... Moj zadatak je bio da osposobljavam od rata oštećena beogradska pozorišta, pre svih Manjež... kao i samu scenu kod spomenika knezu Mihailu. O tome sam sačuvao `potvrdu’, koju mi je svojeručno potpisao Nikola Popović.”

POTVRDA glasi: “Ovim se potvrđuje da se Denić Miomir prema naređenju Komande grada nalazi na radovima za obnavljanje beogradskih pozorišta, te prema tome radi za NOV. Smrt fašizmu - sloboda narodu! Beograd, 4. DžI 1944. Odgovorni drug Nikola Popović.”
“Pre nego što sam dobio bilo kakav radni zadatak od nove vlasti, moram reći da sam odmah bio otpušten s posla, kao i moja supruga. Naime, odmah po dolasku Nikole Popovića i drugova u Pozorište, naravno posle (pomenutih) isleđivanja, izašla je `lista’ sa 150 imena iz svih sektora (drama, opera, balet, orkestar, tehnika), koja je postavljena na oglasnu tablu s obaveštenjem da su svi navedeni na njoj isključeni iz Narodnog pozorišta - zbog `saradnje` s okupatorom. Na listi se nalazilo moje ime i ime moje supruge Danice. Od trenutka kada je izašla `lista’ optuženih, nisam više mogao da ulazim u Narodno pozorište. Bio sam raspoređen na prisilni rad (kao i Viktor Starčić i mnogi drugi glumci i scenski radnici, prim. M. I.). Iako nežnog zdravlja, morao sam da nosim građu kojom je zidan Pančevački most...

Moja supruga, balerina Narodnog pozorišta, dobila je zadatak da pere klozete po rejonima gde je smeštena vojska. Ja sam radio desetak dana. Isto toliko je provela na prisilnom radu i moja supruga. Tih dana je otac moje supruge, potresen našim stradanjima, umro od kapi. Kad sam pao u Dunav i umalo se nisam udavio, moja supruga je otišla kod Nikole Popovića i rekla mu: `Ubio si mi oca, a Denu hoćeš da ubiješ u Dunavu.` Posle toga bio sam oslobođen rada...

Glumci su se dovijali na razne načine da prežive godine okupacije, a posle i godine kada je došla nova vlast. Sećam se da je glumac Mirko Milisavljević morao da radi kao prodavac u parfimerijskoj radnji...”

(Nastaviće se)