Tragika velikog komičara

I DOK su jedni bili utamničeni i prolazili kroz isledničku torturu, drugi bili prisiljeni da “ispaštaju grehe kolaboracije” teškim ili ponižavajućim fizičkim radom, četvoricu beogradskih i sedmoro niških glumaca progutala je tama. Ni do danas ne zna se zvanično kako je skončalo osmoro njih, da li im je sudio neki improvizovani preki sud, kada su i gde ubijeni, gde su sahranjeni. Jedino javno obaveštenje dato je o Aleksandru - Aci Cvetkoviću, koji je - kao što smo već rekli na početku ovog iskaza - streljan po presudi Vojnog suda Prvog korpusa NOVJ, zajedno sa još 104 osuđenika, čija su imena objavljena u novinama, 27. novembra 1944, uz obrazloženja više nalik na pretpostavke nego na dokaze.
O “krivici” na brzinu streljanih glumaca, o njihovim umetničkim vrednostima, radu za vreme rata i karakternim osobinama, govorili su 1991. godine tada još živi članovi njihovih porodica, prijatelji i ljudi koji su s njima radili u pozorištu - Feliksu Pašiću, autoru dokumentarnog TV ciklusa “Sudbine među nama”.
Od značaja za rasvetljavanje stradanja beogradskih glumaca bila je izjava Slobodana A. Jovanovića, sekretara Narodnog pozorišta za vreme okupacije, koja se unekoliko razlikuje od drugih svedočenja.
“Ja sam bio uhapšen. Proveo sam dva dana u OZN-i. Srećom to se dobro završilo", ispričao je Jovanović. "Aca Cvetković je otišao u partizane i streljan zato što je Aca Cvetković, veliki naš komičar, bio jedna vrlo neodgovorna ličnost, pa je sam sebi na određen način škodio. Kad kažem neodgovorna ličnost, Aca Cvetković je bio, ono što su Grol i Predić govorili, veliko dete... Aca Cvetković je bio stoprocentni pubertetlija... Njegova krivica je, kad se sve svede, njegova priroda.... Umetnik, glumac, on misli samo na sebe, na svoj lični uspeh. To su takozvana egocentrična bića. Aca Cvetković je uoči rata, u jednom šmirantskom pozorištu, koje se zvalo `Kišobranci`, iz večeri u veče terao šegu sa Hitlerom. Kad je naišao rat, mi smo se svi prepali zbog Ace. Međutim, Aca se jednog dana pojavio i sa onim njegovim blesavim smehom od uveta do uveta, rekao: `Brat fino.. Brat, evo...` Izvadio je jednu legitimaciju na nemačkom jeziku. To je bila legitimacija nemačke organizacije Kraft durch Freunde (“Snaga uz prijatelje”), i u toj legitimaciji je pisalo da je Aca Cvetković njihov član...
Da su Nemci stvarno išli za ljudima, za glumcima koji su radili protiv njih, oni bi Acu Cvetkovića pronašli. Međutim, nemački stav je bio takav da oni o glumcima uopšte nisu vodili računa. Oni su imali mnogo ozbiljnija posla na našem terenu i uopšte u Evropi, nego da pronalaze glumce koji su se šegačili sa Hitlerom i njihovim vođama.... On se za vreme rata u nekim pozorištima, jedno se zvalo, ako se ne varam, `Centrala za humor`, šegačio sada sa saveznicima....
...JA sam sa Acom razgovarao 1944. godine, u maju mesecu, znači posle savezničkih bombardovanja, tu, pred Pozorištem.
- Aco, kad se svrši rat moraćemo da vam skinemo te pantalone i da vam udarimo dvadeset i pet zbog gluposti koje ste počinili za vreme rata - rekao sam mu. Aca se opet smejao onim svojim blesavim smehom od uveta do uveta, i rekao mi je: - Kad je brat preš’o Nemce, lako ću ja sa našima! I to se njemu osvetilo. S našima je bilo teže. On je čak napravio još nešto. Toga leta je otišao u susret partizanima negde oko Kraljeva, koliko sam ja obavešten, navukao je uniformu, stavio petokraku na čelo i došao u Beograd kao oslobodilac! To je od Ace bilo malo mnogo. Sad Aca nas da oslobađa pošto nas je tri godine maltretirao i zavitlavao svojim ponašanjem! Po mome mišljenju, Aci Cvetkoviću su došli glave glumci komičari, epizodisti.... Naravno, Acino ponašanje za vreme rata bilo je odličan izgovor za glumce koji su mu zavideli, koji su ga mrzeli...
... Nekoliko godina kasnije dobio sam i potvrdu - nastavio je svoje kazivanje Slobodan A. Jovanović. - U Pozorištu sam sreo Marka Marinkovića. Imali smo u našem žargonu običaj da se šaljivo tituliramo. - Markiže, primetio sam, kad se sretnemo, da me ne pozdravljate? - upitao me je. Odgovorio sam mu: - Markiže, to ste vrlo dobro zapazili. Marko na to kaže: - Zašto, markiže? A ja mu kažem: - Vi to vrlo dobro znate. - Morao sam, markiže. - Što ste morali, ko vas je terao? - Znate, markiže, moj rođak je bio Pera Živković. Ja mu na to rekoh: - Zato da ne bi pokazali na vas, vi ste pokazali na onog drugog! ... I na tome se završio razgovor. Po mom osećanju, on i Nikola Popović, koji je bio neka vrsta komesara u Pozorištu, a isto tako komičar epizodista, oni su iskoristili priliku da svog kolegu, kome nisu mogli da oproste ni talenat ni uspeh, prosto maknu... A taj im je kolega, iz svoje neodgovornosti, ponavljam, dao mogućnost da to urade."
ŠTA se dogodilo sa Cvetkovićevim nerazdvojnim drugom, saradnikom na pisanju skečeva, komičarem neumornog duha, Tanićem, bilo je nepoznato sve do januara 1992. godine, kada je Vladica Stefanović, bivši borac Osme crnogorske brigade, pisar u prijemnom odeljenju "Banjičkog" logora po oslobođenju Beograda, dao izjavu novinaru “Politike”.
"Pozvao me je jedne večeri komandant bataljona i rekao da će dvojica poznatih glumaca biti streljani zbog `saradnje sa okupatorom`", izjavio je Stefanović. "Bilo je veče, negde oko 19.30. Aca Cvetković i Jovan Tanić stajali su u pripremnoj prostoriji, već svučeni (imali su na sebi samo donje rublje), a žicom su bili vezani oko mišica jedan uz drugoga. Bili su razboriti, nisu izgledali kao ljudi koji idu na streljanje. Komandant ih je pitao šta im je trebalo da sarađuju sa okupatorom. Sećam se, Aca Cvetković je odgovorio da će se jednoga dana doznati prava istina..."

(Nastaviće se)