Rafal pre milosti!

RATNI sud Prve divizije, koja je bila nadležna za Banjicu, po rečima Vladice Stefanovića, zasedao je svakoga prepodneva, a uveče istoga dana osuđeni su kamionom odvoženi na gubilište.
“Nisam shvatio krivicu tih ljudi. Mislim da ni komandantu nije bilo sve jasno, pa ih je upitao: `Kada ste za vreme okupacije pevali Nemcima, hoćete li sada da pevate za nas?` Cvetković i Tanić otpevali su zajedno deo iz neke operete. Soba se orila od pesme. Upitan za poslednju želju, Tanić je odgovorio da želi cigaretu. Popušio je u dugom dimu, verovatno želeći da se onesvesti. I danas mi je teško kada se setim toga. Otišao sam, a oni su kamionom prevezeni do mesta za pogubljenje.”
Stefanović tvrdi da je stiglo pismo iz Vrhovnog štaba, preko Prvog korpusa, sa naredbom da se obustavi postupak protiv glumaca. Zvanično, pismo je zakasnilo jedan dan. Stefanović pretpostavlja da je pismo stiglo blagovremeno, ali da komandant namerno nije hteo da ga uzme u obzir. Kao datum streljanja on navodi 23. novembar 1944. Nekoliko dana kasnije njegova jedinica je otišla na Sremski front.
“PRIRODA Jovana Tanića razlikuje se od Cvetkovićeve", smatra čovek koji ih je dobro poznavao, Slobodan A. Jovanović. "Oni su bili neka vrsta tandema. Nisu se razdvajali, s tom razlikom što je Tanić bio po talentu daleko ispod Cvetkovića, pa možda čak i neozbiljniji i neodgovorniji, jer je pravio razne budalaštine... Na kraju krajeva, bio je uklonjen iz Narodnog pozorišta... Ja lično žalim za obojicom. Cvetković je bio neponovljivi talenat. Znate, to sve nije smelo da se desi. Ali, u onoj opštoj gužvi posle oslobođenja, u tom uzavrelom stanju, neki su platili ceh, a drugi, pametniji, razumniji ljudi su se sklonili. Otišli u unutrašnjost, kod rodbine. Nisu izlazili iz stanova i tako je preko njih prešao taj vihor.”

O Jovanu Taniću, kao umetniku, ostalo je ono što je njemu napisao Borivoje S. Stojković u svojoj studiji "Niško pozorište 1918-1944". Naime, Tanić je posle početničkih godina u Narodnom pozorištu u Skoplju (1921-24) bio član putujućih glumačkih trupa Petra Hristilića, Nikole Joksimovića i Miloša Miloševića, da bi zaigrao u Narodnom pozorištu u Nišu (1930-1934. i 1934-1936) i Narodnom pozorištu u Sarajevu (1935-1936), da bi najzad postao član beogradskog Narodnog pozorišta. “On je bio glumac velike stvaralačke i umetničke izražajne snage, bezmalo podjednako efektan u dramskim, karakternim i komičnim ulogama”, napisao je o njemu Borivoje S. Stojković. Uloge koje su ga uvrstile među istaknute glumce srednje generacije između dva rata svakako su Kir Janja, Neko u “Ivkovoj slavi”, Žika u “Sumnjivom licu”, Ujka Vasa u “Gospođi ministarki”, David Štrbac, Hamlet, Jago, Moska u “Volponu”, Smerdjakov u dramatizciji romana “Braća Karamazovi”…
RAZGOVOR sa Lidijom Bešlić, sestričinom Jovana Tanića, pokazuje da je tokom rata ovaj vickasti, temperamentni, gotovo neobuzdani čovek nezrelog ponašanja, srljao iz greške u grešku, koje doduše nisu bile ni naročito teške, ni neooprostive, ali koje su ga ipak koštale života. Po njenom kazivanju, Tanić je kao glumac u Sarajevu, gde je do 1941. proveo osam godina, pokazivao izrazite simpatije prema komunistima. U aktu ministra prosvete u vladi generala Nedića, Velibora Jonića, pod brojem K 114 od 27. aprila 1942, kojim se zahteva njegovo uklanjanje iz Narodnog pozorišta, navodi se kao otežavajuća okolnost to što je “u Sarajevu režirao pozorišne komade jevrejskog društva Matatja i bio potpisnik na listi prijatelja SSSR...”
Imao je 41 godinu kada je streljan.
“Mama je čula jednog dana da je uhapšen", priča Lidija Bešlić. "Krenula je da ga traži... Bio je zatvoren na Obilićevom vencu. Tu su joj primili tri puta paket. Poslednji paket koji je odnela odbili su 20. januara 1945. Išla je kod javnog tužioca za grad Beograd da se interesuje za šta je okrivljen, s obzirom na to da je ušao u Beograd sa partizanskim jedinicama.”
Tanićeva sestra je uzalud tražila neki dokument o izvršenju smrtne kazne. Nikad ništa nije dobila. Uzalud je to isto pokušavala i Tanićeva supruga. Nekoliko meseci kasnije nepoznat čovek se pojavio na vratima i saopštio im da je Jovan Tanić u nekom rudniku soli u Rumuniji. Odbio je da kaže svoje ime, uz napomenu da se više neće javiti i brzo se udaljio. Misteriozni posetilac najverovatnije nije govorio istinu. Svedočenja Branislava Anđelića i Vladice Stefanovića, partizanskih boraca, od kojih je prvi sprovodio osumnjičene glumce na saslušanja, a drugi bio s njima neposredno pre streljanja, dovoljan su dokaz o njihovom kraju.
Ostaje nejasno kako je završio Ljuba Vasiljević. Jedini nagoveštaj da je i nad njim izvršena smrtna kazna jeste Anđelićevo sećanje na susret u dvorištu "Glavnjače" i potom ono što mu je rekao saborac, jedan od stražara.
(Nastaviće se)