Streljan bez reči

Piše: Miodrag Mija Ilić
JEDAN mladić, glumac na početku karijere, po imenu Ranko Kovačević, izgubio je život u vreme završnih ratnih operacija, pod sasvim nerazjašnjenim okolnostima. Njegova mlađa sestra, Gordana Kovačević-Jaćimović, kaže da je tokom rata igrao u nekim beogradskim pozorištima zabavnog karaktera, od kojih je jedno davalo predstave u dvorani današnjeg bioskopa “Balkan”. To je zapravo bila neka vrsta varijetea. Bio je za ono vreme veoma moderan glumac, pevao je, školovao glas, igrao.
Njegova porodica je bila levičarski orijentisana. Kovačević se otvoreno podsmevao Nemcima, pa je jednom, stavivši češalj ispod nosa, imitirao Hitlera u nekom restoranu, što ga umalo nije koštalo glave. Morao je da pobegne preko Dunava, u Kovin, odakle se vratio kasnije. Godine 1944. zatekao se u Nišu, kao član tamošnjeg Narodnog pozorišta. Kao i drugi njegovi vršnjaci (imao je 23 godine), bio je mobilisan i poslat u Kragujevac, odakle je upućen u kulturnu ekipu dvadeset i treće divizije. U junu 1945, njegova majka, borac Prve proleterske, srela ga je u Zagrebu. U kratkom, slučajnom susretu, saznala je da je prekomandovan u kazneni bataljon u Zidanom mostu, sa još osmoricom vojnika. Nije imao objašnjenja za ovu prekomandu. Samo je rekao da mu je neko nešto “smestio”...
Uporno nastojanje porodice posle rata, a najviše Rankove majke, da se dobije bilo kakva vest o nestanku mladog glumca, ostalo je bez rezultata. Iz Maršalata je, na primer, stigao odgovor sa potpisom generala Milana Šumonje, u kome stoji: “U vezi vaše molbe, upućene drugu maršalu, u kojoj ste molili za obaveštenje o sudbini vašeg sina Kovačević Ranka, obaveštavamo vas da, i pored svestranog proveravanja, nismo bili u mogućnosti da saznamo nešto određenije o sudbini vašeg sina. Neka lica koja su se u isto vreme nalazila u istoj jedinici u kojoj je bio i vaš sin, sećaju ga se, ali niko ne zna na koji način je nestao. Pretpostavlja se da je mogao poginuti prilikom eksplozije trofejne municije u selu Šmartje kod Slovengradeca avgusta 1945, ali se to proveravanjem nije moglo utvrditi.”
Pošto iz raznih vojnih izvora nije dobijeno nikakvo objašnjenje, porodica se obratila jugoslovenskom i austrijskom Crvenom krstu. Uzalud. Na kraju, tek 1977. potražen je odgovor od jednog poljskog sveštenika, “obdarenog vidovitošću”, koji je inače pomagao i policiji u rasvetljavanju misterioznih slučajeva. Sveštenik je odgovorio na poljskom jeziku da je Ranko “ubijen u visokim gorama, u jednoj rupi, teško okrvavljen...” Gordana Kovačević-Jaćimović povezuje činjenicu da je bio upućen prema Zidanom mostu sa masovnim streljanjima u Kočevskom Rogu, 1945.
"Ja ne mogu da zamislim razlog zbog koga je bio tako surovo kažnjen - kaže ona. - Za vreme rata bilo je glumaca koji nisu radili, ali većina je radila. Glumci moraju da rade... U tom trenutku mali broj ljudi je bio svestan, informisan. A i ti svesni morali su imati neki izvor za preživljavanje. Glumci su igrali pod šatrama, igrali su u Vrazovoj ulici, u cirkusu. Tamo onaj 'probada' devojku mačem, a ovde glumci izvode skečeve. Nisu svi glumci koji su stradali posle rata bili saradnici okupatora. Ranko nije mogao ni za šta da odgovara kao pojedinac... Koliko sam čitala, u Kočevskom Rogu je pobijeno na stotine, da ne kažem hiljade ljudi. Kakav može biti razlog za takva ubistva, ako nije neki opšti razlog?.. Ako je zarad nekog cilja bila potrebna masovna likvidacija, onda je moj brat imao nesreću da bude u tom broju...”

Tragom izjava onih koji su bili najbliži streljanim niškim glumcima, teško je danas rekonstruisati, a još teže razumeti šta se sa ovom sedmoricom zapravo dogodilo. Odmah se postavlja pitanje da li je “kolaboracija” sa okupatorom u Nišu mogla biti intenzivnija nego u Beogradu, i da li je mogla biti jača u propagandnom smislu?
Prema kazivanju Aleksandra - Ace Milenkovića, nekadašnjeg tehničkog šefa Narodnog pozorišta u Nišu, koje je zabeležio poznati niški, pa dugo godina zatim beogradski reditelj Gradimir Mirković, u Nišu su po oslobođenju streljani glumci Miodrag Kovačević, Julijana - Jula Bukvić, Svetozar - Toza Cvetković (upravnik), Dragoslav Kandić (u jednom periodu v. d. upravnika), Živojin Vučković, izvesni Vanderović (ime je zaboravljeno), i Žika Ristić.
U kompletu niškog “Narodnog lista” nema ni pomena niti o suđenjima, niti o bilo kakvim streljanjima umetnika, pa se moramo osloniti na usmena svedočenja starih Nišlija, uglavnom onih koji su bili zaposleni u Narodnom pozorištu.
Jedan od onih koji su nosili repertoar, Miodrag Kovačević (1904-1944), glumac velikog stvaralačkog potencijala, koga je Borivoje Stojković u svojoj “Istoriji srpskog pozorišta” opisao sledećim rečima - “vrlo lepe, impozantne pojave i muževnog lika, elegantan u držanju i pokretima... neuporedivo dobar u tumačenju ljubavnika svih vrsta” - družio se, kažu, s "nedićevcima" i "ljotićevcima", jer je među njima imao školske drugove. Ima onih koji mu pripisuju ulogu “četničkog ideologa”, ali i onih koji tvrde da to nije istina... Miljenik niške publike, Vronski u “Ani Karenjinoj”, Arman Dival u “Dami s kamelijama”, Leone u “Gospodi Glembajevima”, Čeda u “Gospođi ministarki”, neusiljen i spontan u izrazu, streljan je bez ikakvog objašnjenja i sahranjen na nepoznatom mestu. O njegovom slučaju i o još nekim slučajevima, pokojni glumac Narodnog pozorišta u Nišu za vreme rata, Ljubiša Bačić, rekao je novinaru Feliksu Pašiću.
(Nastaviće se)