Presuda Žanki Stokić

Piše: Miodrag Mija Ilić

“NA optuženičku klupu, pred Sud za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti, izvedena je juče Živana - Žanka Stokić, bivša članica Narodnog pozorišta u Beogradu. Dvorana Izvršnog Narodnooslobodilačkog odbora za grad Beograd bila je prepuna naroda koji je došao da prisustvuje ovoj javnoj raspravi i izricanju presude", piše izveštač "Politike" i nastavlja:
"Pošto je predsednik veća Miodrag Stajić uzeo potrebne podatke od optužene, pretres je počeo čitanjem optužnice. Narodni tužilac, kapetan Miloš Jovanović, optužuje Živanu - Žanku Stokić: što je za vreme okupacije, kao članica Beogradskog narodnog pozorišta, sudelovala u pozorištima `Veseljaci` i `Centrala za humor`, koja su bila pod blagonaklonom zaštitom nemačkog okupatora, a specijalno zato što je uzimala aktivnog učešća u programima Beogradske radio-stanice, koja je bila direktno u rukama Nemaca, i to u okviru dnevne emisije `Šareno popodne`, čime je kulturno i umetnički sarađivala s okupatorom i domaćim izdajnicima, stavljajući u službu svoje umetničke sposobnosti i svoj veliki glumački renome... Ona nije vodila računa da svojim radom pomaže nemačkoj propagandi, ona se smejala i nasmejavala druge kada je naša Narodnooslobodilačka vojska vodila najkrvavije borbe s tim istim okupatorom i njegovim slugama...
U SVOJOJ odbrani pred sudom optužena priznaje da je za vreme okupacije dobrovoljno stupila u novostvorena pozorišta... jer je, kaže, bila bolesna, pa joj je bio potreban novac za lečenje. U beogradsku radio-stanicu morala je da stupi, jer je to od nje tražio glavni nemački radio-aranžer, kulturbundovac Nuser.
- Da li ste bili svesni da pomažete Nemcima? - pita optuženu sudija dr Milan Prelić. - Nisam bila svesna - kratko odgovara optužena. - Znate li da su Vujković i drugi puštali radio
da zagluše jauke onih koji su u ćelijama i zatvorima mučeni i da se na radiju tada čuo i vaš glas?
- Nije mi poznato.
- Koliko vam se puta desilo da zbog žalosti za obešenim i streljanim niste mogli da odigrate svoju ulogu?
Na ovo pitanje optužena nije odgovorila.
Za vreme saslušanja pred sudom optužena je plakala. Kada se nekada ona smejala, smejala se i publika koja je slušala. Ovoga puta Žanka je plakala, a publika se smejala njenim suzama.
POSLE dužeg većanja sud je, u ime srpskog naroda, izrekao i saopštio presudu kojom je Živana - Žanka Stokić oglašena krivom i kažnjena po članu 4 odluke Predsedništva ASNOS-a sa osam godina gubitka srpske nacionalne časti... Ovom presudom nekada popularna glumica... gubi pravo učešća u javnom životu...”

Ponižena, postiđena, pokušavajući da samoj sebi objasni zašto je prihvatila izazov da učestvuje u trećerazrednim programima za vreme okupacije, tešila se mišlju da je njen scenski humor bio duševni lek narodu koji je patio, da je bila prinuđena da učestvuje u programima Nuserovog Radio Beograda, kako bi uz pomoć Nemaca uspevala da nabavi insulin u vreme opšte nestašice lekova i tako održava život kao dijabetičar. Ipak, ta mudra i iskusna žena, umetnica ogromne intuicije, naknadno je shvatila da je pogrešila. To ambivalentno stanje, njen unutrašnji konflikt između glumačkog imperativa da se igra za publiku u svim uslovima, i samooptuživanja, primorali su je da se povuče u svoju kuću na Topčiderskom brdu i da prekine veze sa mnogobrojnim prijateljima. Istini za volju, i mnogi njeni prijatelji iz doba uspeha i slave, nisu bili voljni da se druže sa kompromitovanom i politički obeleženom “robijašicom”. Nekolicina njih ostala joj je ipak verna.
ŽANKIN zvonki, zarazni smeh, koji se sa scene prelivao u gledalište i izazivao pravo ushićenje publike, kao da je zamro u njenom glasu i sneveseljenim očima. To je sad bila drukčija Žanka. Stari prijatelji, njeni bivši scenski partneri, skupljali su priloge za nju, odvajali od svojih sledovanja hrane na tačkice i slali joj, manje-više potajno. Budući da nije dobila penziju, i da nije imala nikakvih prihoda, borba sa dijabetesom bila je za nju sasvim neizvesna i vodila ju je zahvaljujući požrtvovanosti pojedinih starih obožavalaca.
Nijednom posle rata nije kročila ni u Narodno pozorište, ni u svoju omiljenu Skadarliju. Iz novina je saznavala da mnogi glumci koji su s njom igrali u “Centrali za humor” i drugim okupacijskim zabavnim teatrima, igraju ponovo, u novoj državi, da dobijaju aplauze i razne počasti. Lišena ljubavi znatno mlađeg čoveka, njenog Morisa Pijade, Jevrejina koji je završio život u nekom nacističkom logoru, provodeći sumorne dane sa svojom sluškinjom Magdom, dakle, bez dece i ikog svog na svetu, patila je što joj je bilo oduzeto pozorište, njen jedini smisao života. Gubila je motiv daljeg trajanja na ovom svetu, svesna da biva, postepeno, zaboravljena.
(Nastaviće se)