Odlazak slavne Žanke

A ONDA, u leto 1947, kada se od najboljih jugoslovenskih glumaca sastavljao ansambl za novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište, počela je bitka za rehabilitaciju Žanke Stokić i njen povratak na scenu. Književnik Milan Đoković, dugogodišnji direktor Drame Narodnog pozorišta i veliki poštovalac njene umetnosti, u svom članku pod naslovom “Sećanje na umetnički lik i ljudsku sudbinu Žanke Stokić” (“Scena” br. 2-3,
mart-jun 1990) piše da je prve pokušaje u tom smislu učinilo njeno Narodno pozorište.
Milan Predić, legendarni upravnik Kuće kod Spomenika, koji je prihvatio dužnost da obnovi rad posle razaranja i desetkovanja ansambla, nije krio žaljenje što među okupljenim glumcima nema Žanke, “kao što nije krio da spada među one Beograđane koji ne odobravaju strogost postupka prema slavnoj glumici”... "On je - piše Đoković u pomenutom članku - na jednom prijemu, u razgovoru s predsednikom Titom, postavio pitanje o presudi koja je izrečena Žanki i pomenuo da je ona jedan od najvećih talenata Narodnog
pozorišta... Tito mu je odgovorio da je, upravo zato što je umetnica izuzetnog talenta, Žanka Stokić morala da služi kao primer u teškom vremenu neprijateljske okupacije. VEROVATNO da razgovor nije ni trajao duže nego što je trebalo da se postavi pitanje i dobije odgovor. Ali je rečeno najodgovornijoj i najmoćnijoj ličnosti novoga društva. Gospodin u najlepšem smislu te stare reči, Predić je, jednostavno, meni, svom saradniku i novom direktoru dramskog ansambla, hteo reći da pred svima nama stoji briga o Žanki..." - kaže Đoković i nastavlja:
- Ostavljajući po strani opštu političku atmosferu strogosti, bio sam uveren da Mitri Mitrović mogu sve reći i da se ne moram služiti nikakvim političkim nego samo ljudskim, ali i umetničkim, argumentima - piše Đoković. - I malo je reći da se nisam prevario. Ona je, za ministarskim stolom, ne samo pažljivo saslušala pozorišne i ljudske pobude mojih prijatelja i moje da tražimo Žankin povratak u njenu pozorišnu kuću, nego je, očevidno, imala i sluha za opravdanost tih pobuda. Bez komentara, obećala je da će, odmah, razgovarati “sa drugovima”.


Dva dana kasnije, Mitra je javila Đokoviću da je potrebno da neko od glumaca, bliskih Žanki i ljudski pouzdanih, ode da je poseti i da joj kaže da odmah podnese molbu za rehabilitaciju. Đoković je u svom stanu razgovarao o tome sa Dragoljubom Gošićem, koji je bespogovorno pristao da bude prvi poklisar koji će joj odneti radosnu vest. Žanka ga je saslušala “široko otvorenih očiju, ustreptala, zahvalila mu kao starom drugu i rekla da će učiniti ono što joj je preporučio”.
PARALELNO sa ovim nastojanjima, delovao je tada i mladi reditelj Bojan Stupica, koji je dobio ovlašćenje da okupi najbolje glumce i osnuje Jugoslovensko dramsko pozorište. On je uspeo da izdejstvuje saglasnost Agitpropa Centralnog komiteta KPJ da pozove Žanku u vrhunski ansambl u osnivanju. Stupica je posetio Žanku i saopštio joj da je njene kolege očekuju i da će odmah dobiti prvu ulogu. Toliko uzbuđenje umorno i napaćeno srce nije moglo da izdrži. U groznici i
košmaru, preminula je 20. jula 1947.
Očevici kažu da od smrti velikog pesnika Đure Jakšića tako velike sahrane u Beogradu nije bilo. Hiljade ljudi ispratile su je do večnog počivališta na Topčiderskom groblju. Stari i mladi klečali su duž puta kojim je prolazila povorka, prateći volovska kola sa kovčegom. Žankina je želja bila da bude sahranjena onako kako su sahranjivani njeni seljaci u rodnom selu Rabrovu, ali da ne bude crnih marama i kukanja, već radosti, jer odlazi glumica koja se radovala životu i pozorištu, pozorištu koje je za nju bilo radost zato što liči na život.

KRAJ