Grad bez Turaka

U VREME te svoje romantične ljubavi Dositej je imao preko šezdeset godina... ali, ljubav prema oslobođenoj otadžbini Srbiji je preovladala, priloživši hrabrim voždovim ustanicima polovinu svoje skromne ušteđevine, bio je rešen da im se pridruži.
Pored novčane pomoći, Dositej je pomogao voždovim izaslanicima da sroče molbu ili poslanicu zemljacima, imućnim tršćanskim trgovcima za pomoć "Srbljem, koji sada za rod i otečestvo besplučno vojuju", što je urodilo plodom, tako da je skupljeno 11.000 forinti što je bila prilična suma za
tadašnje vreme.
Po zapisima hroničara, Dositej je krajem juna 1806. stigao u Sremske Karlovce, gde ga lepo prima mitropolit Stratimirović, a posetio je i manastir Krušedol da bi tokom jula došao u Zemun - tadašnji austrijski grad na srpskoj granici, gde je čekao da mu se odobri pasoš. Kako od vojnih vlasti nije odmah dobio dozvolu za prelazak u Beograd, Dositej se sastao sa Karađorđevim izaslanicima Jeremijom Gagićem i Avramom Lučićem, pomažući im da se za nabavku neophodnog oružja, baruta i olova obrate njegovim znancima iz Trsta.
VEOMA zadovoljan, zapravo oduševljen Dositejevim rodoljubljem, Karađorđe već od septembra 1806. godine angažuje Dositeja u diplomatskim misijama. On se tada prvi put sa srpskim voždom sastao kod Smedereva. Tamo je Dositej stigao čamcem, pominjući da setom prilikom umalo nije udavio u banatskim ritovima, ali s neskrivenim oduševljenjem u jednom pismu on ističe: "Kako mi se celi život kratak čini dok smederevske nisam video predele!"
Po nalogu Praviteljstvujućeg sovjeta (srpske vlade), krajem novembra 1806, Dositej je "radi usklađivanja akcija" sa srpskim ustanicima u glavnom štabu ruskog generala Miheljsona u Bukureštu, gde je izložio zahteve u pogledu oružane i ostale pomoći. Po uspešno završenoj diplomatskoj misiji u ime ruskog cara, general Mihaljson odlikovao je Dositeja Zlatnim duhovnim krstom. Istovremeno od ruskog cara Aleksandra vođa prvog srpskog ustanka Karađorđe dobio je zlatnu sablju sa posvetom, kao i njegov vojvoda Milenko Stojković. U to vreme u Petrogradu bio je objavljen prevod Dositejeve ustaničke himne koja je bila zabranjena u austrijskoj carevini. A u Budimu bilo je štampano drugo izdanje Dositejevog dela "Sovjeti zdravog razuma".
KRAJEM februara 1907. Dositej se nastanjuje u zemunskoj kući lecedera Miše Davidovića nastavljajući rad na književnim delima i strpljivo očekujući dozvolu austrijske vlade da mu najzad izda pasoš za Srbiju. U pismu drugoj prijateljici Sofiji Teodorović 19. marta 1807. godine Dositej napominje: "Verujte mi, dosta mi je plašnje i užasa, rad bih već mirno spavati. Ne čudite se što jošte nisam u Beogradu. Rad bi bio lepo proći, a ne prodirati, a proći ću. Zasad se radujem gledajući da u njemu ne vlada Turčin. Kad se lepo uredi i utvrdi, biće slava gradova.
U pismu arhimandritu manastira Bezdina u Dalmaciji, gde je u mladosti Dositej učiteljovao kao i u selu Golubić kod Knina, on šalje podužu pesmu ukazujući želju da se što pre vrati "Serbiji mati" čiji odlomak glasi:
"O može li kogod na svetu znati
Kako je krasna naša Serbija mati,
Svaki bi zaželeo u Serbiju doći.
Niti bi kad pomislio opet natrag poći".
I dalje nalazeći se pod strogim policijskim nadzorom, austrijski komandant pukovnik Mitezer, posle dolaska ruskog izaslanika Rodofinikina u Beograd, bio je primoran da izda pasoš Dositeju, o čemu voskar Jevtimije Krstić izveštava prijatelja Zaharića u Trstu: "Naš gospodin Obradović jedva je pre sedam dana pasoš dobio i pošao sasvim, po kojeg sam imao sreću otići pod Zemun i dovesti ga u Beograd sa bibliotekom njegovom..."
(Nastaviće se)