Na rodnoj grudi

Piše: Kosta Dimitrijević
     POSLE nekoliko decenija boravka u inostranstvu, narodni prosvetitelj Dositej, baš na dan Preobraženja 19. avgusta 1807. godine, otisnuo se sa zemunskog pristaništa, čamcem, zajedno sa pratiocem-voskarom Jeftimijem k Beogradu. "Nije samo praznik Preobraženja darovao Vas Beogradu i Srbiji, zajednom otečestvu, nego ravno tako i Vi preobraženije nam svima dadoste" - simbolično u jednom pismu beleži vojvoda Petar Nikolajević Moler - pozdravljajući ga srdačno.
     Kada je pretovaren čamac sa Dositejevim knjigama i arhivom sa zemunske strane prispeo na beogradsko
pristanište, tamo su ga oduševljeno pozdravili mnogi Beograđani. Radostan poput deteta, Dositej je svima otpozdravljao mahanjem ruke, a stupivši na otadžbinsko tlo, klekao je i pobožno se prekrstivši, poljubio srpsku rodnu grudu. Dok je taj svečani čin bio propraćen topovskom paljbom sa bedema Beogradske tvrđave, vidno uzbuđen, presrećan Dositej, okupljenim građanima je kazao:
     - Sad sam se ponovo podmladio, braćo, sad već ni za šta ne marim, dočekao sam sve i pročaja!...
     POTOM su građani Dositeja ispratili do ranijeg vezirovog Saraja, kasnije poznatijim pod imenom Pašin konak, koji se nalazio u Gornjem gradu Tvrđave, od koga odavno nije ni kamena ostalo posle srpskih pobeda. I tamo, u Saraju, umornom od puta Dositeju su prisutni poželeli dobrodošlicu dajući izvinjenje u ime vožda Karađorđa, koji je narodnim poslom bio sprečen da ga pozdravi, ali je obećao skoro viđenje.
     Po prirodi bistar, imajući inteligenciju srpskog seljaka, za razliku od ondašnjih glavara, po tvrđenju Gaje Pantelića, vožd Karađorđe je "pazio i počtivao ljude učene i majstore". Među svima od učenih Srba, Karađorđe je cenio Dositejeve prosvetiteljske ideje, znanje stranih jezika (izdržavao se davanjem časova grčkog jezika, a znao je i latinski, italijanski, francuski, nemački i ruski jezik).
     U stvari, boreći se tokom celog života da proširi svoja saznanja Dositej je, ipak, najradije za sebe isticao da je on - rođeni samouk. I tome se ponosio, jer je od neškolovanog naroda više saznavao, nego od "preučene" gospode često dosta uobražene, dok ponekad i prave neznalice. Bolje je što ne znati, nego naopako i zlo znati, savetovao je svoje učenike Dositej.
     "DOSTOJANSTVO učena čoveka ne sastoji se u tome da nam kaže kako su drugi pre nas razumno mislili, no kako smo dužni i mi misliti i tvoriti da nam bude bolje... Čovek bez zdravoga razuma i bez ljubavi i čelovečestvu, k pravdi, k česnosti i k božanstvenoj dobrodetelji, on je nečovek i zver, bio filozof, bio gospodin i nazovimo svetac, bio najposle što mu drago". A onda, Dositej je rado izricao i misao vezanu za korisne knjige:
     "Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu, s kolikim mu drago troškom dati da se na naš jezik prevede i naštampa, nego dvanaest zvonara sazidati i u svu njih velika zvona poizveštati. Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce! Knjige, predragi i neprecenjeni nebeski dar,
prosvećenih umova ponosite kćeri! One sad na zemlji i na miru carstvuju i premudre zakone daju, one vojuju i pobeždavaju, ona slavu blagopolučnih naroda do samih zvezda podižu i preuzvišuju."
     "Čiču Dositeja", kako ga je Karađorđe zvao, redovno je vožd obaveštavao o odlukama Sovjeta i više puta ga angažovao za značajne diplomatske misije.

TVRĐAVA
     ČITAJUĆI tadašnju Dositejevu prepisku sa prijateljima, saznajemo za njegovu najveću radost što u Beogradu više "ne vlada Turčin". A obilazeći Beogradsku tvrđavu Dositej beleži: "Kako sam došao u ovaj vazduh, počeo sam se obnavljati... Prvih petnaest dana, kad sam prešao ovde, imao sam kvartir u gradu, u pašani veliki dvorovi..."
(Nastaviće se)