A pomoći - nema!

Piše: Kosta Dimitrijević

NEKOLIKO dana ranije pre Dositeja, uz Vlaške, u Beograd je stigao, po pozivu srpske deputacije ruski generalni konzul Rodofinikin, kao predstavnik Glavne grčke komande, koja je ratovala protiv Turske uz savezništvo Karađorđeve ustaničke vojske. Iako je od generala Miheljsona bio obavešten o tačnom dolasku ruskog zastupnika, Karađorđe nije hteo u Beogradu da ga dočeka, jer je čuo od svojih poverljivih ljudi da je taj Rus grčkog porekla "lukavi spletkaroš", uveren da će on pri svom predlogu nacrta za novo državno uređenje ograničiti njegovu vlast.
A kada mu je vešti diplomata Rodofinikin, pošto se uselio u raniji konak dahije Kučukaalije poslao svog izaslanika bojara Rastija s pozdravom, ljut kao ris plahoviti Karađorđe mu je odgovorio: "Sve bi vas trebalo iseći, meni treba vojska (mislio je na obećanu rusku pomoć na bojištu Krajine - pr. a.) a nje ne vidim. Šta mi je hasna od toga što su mi ga poslali? Šta je on došao?"
RAZLOGA za Karađorđevu ljutnju bilo je više. Zbog obećanja ruskog cara Aleksandra, koji je tražio Karađorđevo savezništvo u ratu protiv Turaka, Srbi su izgubili Ičkovim mirom od Porte zagarantovanu autonomiju. Sve dalje Karađorđeve planove, da Srbija bude nezavisna država, pokvarilo je 24. avgusta 1807. godine u Sloboziji zaključeno rusko-tursko primirje, gde je njegova otadžbina prepuštena sudbini. Da nevolja bude veća, umesto tražene vojske, majstora za popravku topova i lekara ruski car mu je poslao jednog svog činovnika.
"Rusija ima dužnost da sarađuje sa Vama u pogledu uređenja Vaše uprave i da Vam svima tome daje dokaz o stalnoj zaštiti ruskog cara", pisao je Karađorđu general Miheljson. A ovaj, umesto da pomogne srpskom narodu brzo se povezao sa opozicijom i mitropolitom Leontijem koji je Srbe nazvao "prostacima i varvarima" za razliku od plemenitog gospodina Dositeja. Taj srpski prosvetitelj kao pravi rodoljub svagda je s puno poštovanja isticao da je "karakter srpskog naroda čist, mužestven i heroistički".
Upravo, zbog takvog odlučnog, patriotskog stava, Karađorđa je izuzetno poštovao Dositeja, čija je glavna želja bila da prosvećivanjem i diplomatskim akcijama pomogne oslobodilačku borbu svoje zemlje.
POZNAJUĆI čestiti Dositejev karakter iz ranijih dana i sam Rodofinikin je zabeležio: "Ovamo je došao iz ljubavi prema svojoj braći, da bi pomogao svojim znanjem..."
Po svoj prilici da je Dositej uticao na Karađorđa kao i na još neke njemu naklonjene srpske starešine da zajedno sarađuju na radu sa Rodofinikinom zbog dokaza pred svetom da imaju rusku podršku u vremenu zatišja na frontovima.
Pri izradi predloga za ustavno uređenje države sa Karađorđem na čelu, sa ruske strane učesvovali su savetnik Pizani i tumač Rasti. Iako je od Karađorđa bilo priznato to "Osnivanje praviteljstva serpskogo" napisano kopiranjem turskog ustava, pod kojim je ustanovljen Praviteljstvujušči senat s knezom na čelu, kao vrhovna vlast u zemlji, nije bilo sprovedeno u život jer ga nije priznao car Aleksandar da se to na strani protumačilo kao mešanje u srpske unutrašnje poslove.
U to vreme pojedine srpske starešine sa Karađorđem na čelu, bile su razočarane povodom loših vesti koje su stizale iz ruske glavne komande na Dunavu, verujući sve manje u obećanu pomoć, tako da je sekretar Sovjeta Ivan Jugović putovao čak u Petrograd, tražeći garancije za srpsku nezavisnost, smenu Rodofinikina i na njegovo mesto dovođenja pravog Rusa, ali od toga ništa nije bilo realizovano...





GRAD LEPOTE

IAKO je Beograd zbog ranijih borbi bio dosta razrušen i napušten, Dositej je svojim tršćanskim prijateljima pisao da je tokom života video mnogo svetskih prestonica, ali da mu se čini da po položaju "nema divnijeg i zdravijeg grada", tako da je to "mesto neopisive lepote i krasote".

(Nastaviće se)