Slava u Topoli

S JESENI 1807. godine posle pola meseca boravka u ranijem pašinom dvoru, Dositej je iznenada oboleo od malokrvnosti i groznice, dok je pozvani lekar dao dijagnozu - crveni vetar. Radi nege, obolelog Dositeja su na nosilima iz Tvrđave preneli u lepu varošku kuću njegovog prijatelja, ustaničkog diplomate Petra Novakovića Čardaklije. "Sada ti u lepoj varoši s davno poznatim prebivam Čardaklijom, kako god u mojoj roždenija kući", piše Dositej prijatelju Teodoroviću u Trst. "Pod domom našim imamo lep podrum i prigotovićemo sve, što nam bude potrebno..."
U istom pismu Dositej se žali prijatelju da ga je napala "ljuta nogobolja", tako da "hodi kao bolesna patka", moleći ga ako dođe do njegovog preseljenja "sa ovoga sveta" da ga sahrane kod Hajdučke česme gde je često u Topčideru uživao u hladovini i pijući njenu bistru vodu. U istom pismu javlja da je prisustvovao prilikom dobrovoljnog prekrštavanja 85. turske "dečice i momčića" u pravoslavnu veru.
ŽIVEĆI u Čardaklijinoj kući, koja se nalazila u donjem delu turske varoši, blizu Karađorđevog konaka i Praviteljstvujuščeg sovjeta, Dositej nije imao mnogo vremena za književno stvaranje, jer je bio dosta zaokupljen tadašnjim burnim, promenljivim zbivanjima na srpskim ustaničkim frontovima. U jednom pismu žaleći se da i dalje pati od "čečrzvičajnog svrabeža knjigopisanija", što mu je bio omiljeni šaljivi izraz, Dositej pored redovne prepiske sa prijateljima u inostranstvu ističe da u slobodnim časovima radi na drugom delu misaonih "Sobranija", posthumno štapanih pod nazivom "Mezimac". Međutim, u to vreme Dositej se najviše posvećivao borbi za slobodu mišljenja, kao i kulturnu reformu srpskog društva. A najveći tadašnji san mu je bio da što pre u Beogradu otvori škole i osnuje štampariju.
Odazivajući se Karađorđevom pozivu, Dositej je zajedno sa Rodofinikinom, Čardaklijom, Mladenom Milovanovićem i Jeremijom Gagićem 25. novembra 1807. godine, u Topolskom konaku čestitao vrhovnom srpskom voždu krsnu slavu Svetog Klimenta.
Dok je Karađorđe uputio najlepše reči Dositeju ističući da mu poverava starijeg sina Aleksu na vaspitanje i obrazovanje, za "uobraženog" ruskog generalnog konzula Rodofinikina imao je samo oštre prekore. Iako mu je bilo poznato da su Karađorđa doušnici obavestili o njegovom raskošnom životu u Beogradu, gde je za naložnicu držao i jednu lepu Turkinju, vešti diplomata, svagda uglađeni Rodofinikin, čestitajući voždu prve srpske revolucije slavu, ovoga puta ništa nije protivurečio, nego mu kao i svagda upućivao same komplimente, izražavajući divljenje za njegovo ratno junaštvo i državničku mudrost.
POZIVAJUĆI se na Dositeja i ostale rusofile, on ga je pred svima ubeđivao u svoju beskonačnu odanost, kao i ruske vojske, obećavajući da oni neće nikada izneveriti svoju srpsku braću. Takođe, obećao je Karađorđu da će u nacrtu novog državnog uređenja Srbije lično predložiti da mu se dodeli zvučnija titula "svetljajšeg knjaza". I pored svog podozrenja, znajući poput francuskog generala Lanžerona da je pred njim "lukav, pakostan i gotov na sve podvale kao i svi Grci" Rodofinikin, njegovoj delegaciji Karađorđe je dao saglasnost za dalji rad na ustavu, po kojem bi, kako tačno zapaža Stojan Novaković on "bio samo reprezentativna figura".
U želji da voljenoj zemlji podari svoje veliko znanje i životno iskustvo, Dositej je u Čardaklijinoj kući počeo da daje Karađorđevom sinu Aleksi časove, dok mu je mitropolit Stratimirović iz Karlovca poslao prve udžbenike. Istovremeno, Rodofinikin je mladog Aleksu podučavao ruskom jeziku. A u to vreme posetio je Dositeja i prestareo za gimnaziju Vuk Karadžić s molbom "za savjet, kuda će i kako će ići da se uči, ili da ga preporuči srpskom senatu ne bi li mu što pomogli u tom".

(Nastaviće se)