Pismo - ključ!

SAMOUKO đače iz Tršića očekivalo je od svog voljenog pisca, čija je poučna dela sa zadovoljstvom čitao, da će ga, odmah, poput učenog Jugovića, prigrliti i prihvatiti, ali mu je tog dana očigledno neraspoložen zbog bolova u nozi od svoje "proklete kostobolje" Dositej pokazao vrata. Zapravo, kako Vuk beleži, umesto da mu pomogne kojim dobronamernim savetom, on se poneo kao nekada prema njemu "mitropolit Vidak u Beču".
Nekoliko meseci kasnije, međutim, Vuk je, zahvaljujući rođaku Čortiću, postavljen za pisara u Sovjetu. Onda je mladi Vuk promenio taktiku napisavši Dositeju pohvalno pismo dižući do neba njegov plemeniti rad na prosvešćivanju srpskog naroda.
Ne prepoznavši bolje odevenog Vuka, čim je pročitao njegovo "Pohvalno slovo", Dositej je ustao i očinski ga je zagrlio odajući mu punu hvala: "Sine moj, čime ću ja tebe darivati kad si ti meni onako lepa slova doneo?" Tada je Vuk dobio obećanje da će nastaviti sa školovanjem čim se takva ustanova u Srbiji otvori.
I PORED toga što je Dositej održao svoju reč, Vuk je kasnije pod uticajem austrofila Jugovića o velikom srpskom prosvetitelju Dositeju, pisao "svirepo i ružno" (Skerlić). U stvari, iako se Dositej držao po strani od stranačkih podmetanja, na Rodofinikinov zahtev bio je izbačen iz Sovjeta austrofilski raspoložen sekretar Jugović, koji se preko svog učenika Vuka svetio srpskom prosvetitelju. A pod Jugovićevim uticajem Vuk je namrzao sve rusofile privržene Rudofinikinu, među kojima su bili Dositej i njegov stanodavac Čardaklija.
U vreme kada je Dositej dve pesme posvetio ruskom caru Aleksandru i generalu Rodofinikinu, ogorčeni austrofilski raspoloženi Jugović ga je nazvao najgorim imenima. Zbog stranačkih sve oštrijih trvenja između austrofila, rusofila i nezavisnih, mudri starac Dositej bio je sve zabrinutiji za dalji opstanak ustaničke Srbije.
VEŠTI ruski diplomatski predstavnik i agent Rodofinikin, posle smrti ustaničkog diplomate Čardaklije, početkom marta 1808. godine primio je Dositeja sa njegovim učenikom - voždovim sinom Aleksom u svoju raskošnu rezidenciju, koja je bila raniji dahijski konak Kučuk Alije kod današnje Gospodar Jovanove ulice. "Dobre naravi, ne mešajući se u svakodnevnu politiku i lične intrige, bez temperamenta za borbu oko uticaja i vlasti, bez političkih ambicija i želje za vlašću, trudeći se da bude nepristrasan i objektivan, on (misli se na Dositeja - pr. p.) je brzo ušao u volju mnogim starešinama ustanka, pa i saom Karađorđu", beleži o srpskom prosvetelju književni istraživač B. Kovačević.
"Oni su prema njemu osećali divljenje zbog njegovog znanja, obrazovanja i nesebičnog prijateljstva. Nijedan važniji zaključak i savetovanje oko uređenja Srbije nije donet ili održan bez učešća Dositejevog" (J. Šaulić, "Doprinos Dositeja oslobođenoj Srbiji", Godišnjak grada Beograda, knj. 36/1989.) I sam tada veoma ugledni ruski predstavnik Rodofinikin ima najbolje mišljenje o Dositeju beležeći u jednom izveštaju:
"A JEROMONAH Dositej, koji je nadziravao za sinom Crnoga Đorđa, premda je imao kod mene kost (ishranu) i kvartir (stan), ali zato lišavao se svakog sredstva za pribavljanje sebi odela, nepolučivajući nikakve plate. Ovaj čovek, polzujući se poverenjem i uvaženjem, može se reći, od sve nacije srpske na austrijskoj strani obitavajući, a osobito uvažavan od Crnoga Đorđa, nije mogao opstati bez ičije pomoći, koju pomoć sam ja rešio i njemu davati, premda vrlo umerenu..."
To što je primio kod sebe Dositeja i njegovog učenika - voždovog sina, bio je pametan Rodofinikinov diplomatski potez, jer je tako mogao češće da viđa Karađorđa, koji je dolazeći iz Topole uvek svraćao u kuću ruskog generalnog konzula da vidi svog sina i obožavanog čiču Dositeja, kako ga je iz milošte zvao. Uostalom, Karađorđe je imao i svoj konak u blizini Rodofinikinove kuće, ali je najviše vremena provodio u Topoli.

(Nastaviće se)