Tebi pasoš ne treba!

Koliko je Karađorđe cenio Dositeja, pored toga što mu je poverio vaspitanje sina i vođenje kulturne politike, najbolje svedoči njegovo izuzetno poštovanje prema ličnosti srpskog književnika: "Za ručkom vožd ne htede sesti dokle ga Dositej ne ponudi i sobom stavi za trpezu" (A. Gavrilović, "Dositej u Srbiji", 1902). I tokom ručka Karađorđe je uvek s velikom pažnjom slušao zanimljive Dositejeve priče, počev od hvaljenja lepote Šumadije, sve do njegovih doživljaja na putovanjima po svetu, tako da kad mu je jednom prilikom srpski prosvetitelj zatražio "da mu se napiše pasoš", odmahnuvši rukom je kazao:
- Tebi ne treba da se piše pasoš. Ti prođe tolike narode, pa ti ne bi ništa, a zar u srpskoj zemlji da ne možeš? Srećan tebi put, a ko ti zatraži pasoš, poš`lji ga, koekude, meni, pa da mu ga ja napišem!

Po drugoj anegdoti, kada je jednom iz topolskog voždovog konaka Dositej pošao kući niz stepenice, Karađorđe ga je uhvatio pod ruku rekavši:
- Čuvaj se, čičo, da ne padneš! Ja, znaš ako i padnem, bilo, pa nije. Ali, ako bi, ne dao Bog, ti, nema dobra za nas!
I STVARNO, Karađorđe je u Dositeju imao najboljeg savetnika, osim kada je razočaran u prazna ruska obećanja poslao svoje emisare austrijskom caru Franji I, ponudivši mu da Srbiju stavi pod svoju zaštitu. Ta ponuda je Dositeja veoma zapanjila, ali mu je Karađorđe objasnio da je upravo time hteo da opomene Rusiju, a i da omogući otvaranje austrijske granice čime bi se Srbi bolje naoružali. Međutim, kada je nadvojvoda Ludvig, 18. maja, u vezi pomenutog predloga stigao u Zemun, Karađorđe ga je odlučno odbio, upravo po Dositejevom savetu. Jer, ranije raspoloženje za priklanjanje Austriji, mudri Dositej je prozreo kao ondašnje mračne ciljeve habzburške politike, opredelivši se za dalje obraćanje za pomoć Rusiji i Francuskoj. Na taj način bitku na diplomatskom polju i u korist Rodofinikina izvojevao je Dositej sa rusofilski nastrojenim sovjetnicima.
Pod uticajem saveznika Rusa već krajem 1808. godine Karađorđe je objavio ustavni akt po čijim je odredbama sa svojim potomstvom bio konačno priznat za "verhovnog serbskog predvoditelja" koji će sve raditi u dogovoru sa narodnim Sovjetom, a ovom je data vlast vrhovnog suda. Istoričar Ćorović tvrdi da je ovaj sastavljen "bez učešća Karađorđeve opozicije od njegovih užih prijatelja... Protivnici nisu bili zadovoljni od prvog dana, nalazeći da je bio skrojen i nametnut skoro na prepad..."

NAIMENOVAN za direktora svih srpskih prosvetnih ustanova, te 1808. godine, na osnovu Dositejevog raspisa po Srbiji bilo je otvoreno oko četrdesetak manjih škola. Kao tipični racionalistički duh u vezi svojih prosvetiteljskih ideja Dositej boreći se za "sreću, blagostanje, slobodu, kulturu za sve", pravi je prosvetni reformator.
Dositej se zalaže da se i ženska deca "šalju na nauke" što dotada nije bio slučaj, jer su u 18. veku ona bila u zavisnom, potčinjenom položaju.
U vezi sa obrazovanjem mladih, Dositej je upozoravao: "Mlada je duša podobna mekom vosku: u kakav ga kalup metneš, onakav obraz od njega napraviš. Dok je taj vosak jošte mek, lasno ga možeš pretopiti, preliti i preobraziti; čerez dugo vreme bude tvrd kao gvožđe, ona se oće mnogo truda za pretopiti ga i prelomiti".
Zalažući se za tipične narodne škole i versku toleranciju Dositej je i u svom dobu shvatio da veliko zlo u Srba najviše dolazi od njihove "političke, kulturne i verske rascepkanosti" (dr Miloš Savković).



NARODNI JEZIK

ZNAJUĆI da je narodni jezik moćno oružje, Dositej sve više piše u njegovom duhu i izrazu izbegavajući koliko je mogao dotadašnji veštački "slavenoserbski", čime je omogućio stvaranje srpske moderne literature, dok se u to vreme za njegov najveći uspeh smatra otvaranje škole u ustaničkom Beogradu, "kakve Srbi pre nigde nisu imali".

(Nastaviće se)