Jadi Nićifora berberina

Piše: Kosta Dimitrijević


ODRŽAVAJUĆI vezu sa Karađorđem i radeći bez ikakve plate za dobro "mile matere, naše Srbije", 18. januara 1808. godine Dositej je postao član Praviteljstvujućeg sovjeta (srpske vlade), gde se po prirodi veoma inteligentni i po naravi dobroćudan uvek trudio da stiša raspaljene stranačke strasti i doprinese donošenju pravičnih presuda.
U svojim "Galantnim memoarima jednog berberina" Nićifor Ninković sa "blagodarnošću" opisuje, kako mu je na jednom zasedanju Sovjeta, pod predsedništvom strogog i bezdušnog Mladena Milovanovića, Dositej spasao život. Za sve vreme dok je gospodar Mladen optuživao nesrećnog Ninkovića da je pokrao jednog srpskog vojvodu, a knez Sima i ne slušajući berberinovu ubedljivu odbranu psovao mu "majku švapsku" tražeći da se okuje i obesi, stari Dositej se pravio kao da drema za stolom.
A ONDA, po Ninkovićevom pisanju, odjednom se probudi starac Dositej i stojeći na nogama, poče "Minervinom mudrostju" njima govoriti, činjenicama ih ubeđivati da optuženi ne snosi nikakvu krivicu: - Nije, gospodo, ovaj momak ni da se okuje, ni da se obesi - kazao je Dositej. "On je siroma, morao begati za život svoj oteti (spasti). A da je on toga Maksima poharao, ta on ne bi smeo vama doći. A i na licu mu se vidi da on nije takav čovek. Pa zašto da mu život oduzimamo? Tako se ne drži zemlja, ni carstvo! Ako vi stanete sve pisare ubijati, vi ćete bez njih ostati. Evo, tu pre knez Stojan ubi svog pisara za sofrom. I tu njegov anevina krv prokrvavila, i sofru, i selo, i svu njegovu decu i čeljad... A ovaj mladić, kako je sad u najvećoj vatri i snazi, on može otečestvu još na veliku poslugu biti do svoje starosti, pa zašto biste ga ubili?"
Kasniji berberin kneza Miloša, pomenuti Nićifor Ninković, koji umalo da nije bilo Dositeja glav bi izgubio, u svojim memoarima još beleži da su u to vreme Srbi bili "divlji i svirepi", slični kao "tigrovi i lafovi", tako da mu je trebalo "lisičja majstorija s njima živeti".
Veoma preke naravi Karađorđe je ubijao na licu mesta zbog najmanjeg sukoba, a za njegovim primerom išle su i ostale vojvode. Kad nisu mogli da smaknu ruskog izaslanika Rodofinikina, ljudi gospodara Mladena, po Vukovom zapisu, osvetili su se njegovoj ljubavnici: ubili su lepu Turkinju i njenu majku. Po gradu se raznosila vest da su Rodofinikinovi ljudi otrovali prvog srpskog diplomatu Petra Ička, koji im je bio na smetnji radi ostvarenja svojih planova.
IAKO je od naroda čuo za Mladenova i Milojeva otimanja turskih kuća i velikih imanja, zakupljivanja skela i džumruka, čime su strahovito globili srpsku sirotinju, Karađorđe nije ništa preduzimao verujući sve na reč predsednika Sovjeta. A gospodar Mladen i njegov kum Miloje Petrović bili su omrznuti u narodu kao ljudi koij ne biraju sredstva da uvećaju svoja bogatstva. "Tako se obogate da postanu najbogatiji ljudi u Srbiji", beleži Vuk dodajući: "Sav Beograd upravo je bio njihov... "Vuk tačno izvlači zaključak da su oni najviše doprineli razdoru i neslozi" osobito većih poglavica, "što je kasnije doprinelo "najvećim narodnim nesrećama za vladanja Crnog Đorđa..."
U oštroj kritici Vuk nije imao milosti ni za Dositeja, ističući da je učeći Karađorđevog sina imao "gspodsku hranu" kao i "konak lijep i svu poslugu", a nije se verovatno znajući preku voždovu narav ni pokušao usprotiviti. U stvari, Dositej je tada najviše gledao da deluje na spoljnopolitičkom planu, bojeći se da zbog nesloge među srpskim starešinama uskoro "turskog pašu u Srbiji ne zameni austrijski general ili ruski gubernator".
A najviše se Dositej klonio zloslutnog uticaja mitropolita Leontija, kojeg je zbog velikih usluga Rusiji, tada najviše hvalio njegov zemljak Rodofinikin ističući da je time "navukao na sebe srdžbu i mržnju Srba". Međutim, u to vreme najveću mržnju prema Dositeju gajio je obrazovni austrofil Ivan Jugović, otpušteni sekretar Sovjeta, koji mu se na krajnje nedostojan način osvetio povodom Čardaklijine smrti. Naime, kada je umro njegov veliki prijatelj i stanodavac Čardaklija 16. februara 1808. godine iz poštovanja prema tom poznatom ustaničkom diplomati, Dositej je na ogromnom kamenu dao da se ukleše pohvalni epitaf sa završnim stihom:
"Čardaklija kapetan a senator prvi,
Blagodarnoj Serbiji radonost na plač pade..."
(Nastaviće se)